Пут

Ванземаљске вести, Мери Илић

Данас је неколико путника на линији Анцон – центар Лиме позвало нашу редакцију иритирани понашањем контролора и возача аутобуса бр. 45.
Изненађени тим жалбама послали смо новинара да разјасни шта се десило.

Наш искусни новинар вратио се збуњен упркос томе што је обавио неколико интервјуа са различитим путницима и тимом транспортне компаније.

Прва жалба је била у вези са радом контролора у Анцону који је у потпуности напустио свој посао и провео сат времена свог радног времена са госпођом која је чекала аутобус број 45. Сви путници који су чекали на истом месту сложили су се да је дама била вила с црвено-црном косом и прелепим очима домаће мачке, љубазног осмеха и гласом анђела. Нико се није жалио на њено присуство, али је контролор дао своју столицу да се одмари, и док су ћаскали питао је да ли има мобилни телефон.  Потврдила и додала да је захвална због његовог интересовања, јер је већ упозорена да се брине о телефону на улици. Контролор, човек са севера Перуа, није одустао од освајања наивне Добре виле и рекао јој је да жели да јој остави свој телефонски број у случају било какве потребе коју има у Перу.

Наставили су да разговарају тако скоро сат времена, док је број путника и аутобуса без контроле у сваком тренутку растао. На крају пре него што је ушла у аутобус, возач је питао колико јој  је година, а она је одговорила да је престала бројити своје године, јер није имала слободно време, пошто се посветила добрим делима и радном времену од 24 сата уз пуно емпатије и посвећености људима који се на крају не осећају срећни, јер често више желе да наставе са својим вечитим проблемима него да се суоче са могућим решењима која доносе промене у животу.
Возач јој је рекао да би јој дао 45 година и она се насмешила када је улазила у аутобус и рекла да он не треба бринути за њену каријеру, јер је одлучила да је промени за професију малог ђавола. Донела је ту одлуку пошто је видела неколико пријатеља из свог детињства срећно ожењених са ђаволицама и ако би то био начин да се усрећи барем једна особа она као Добра Вила је спремна да то уради.

До овог момента је наш новинар успео да разуме жалбе путника који су рекли да су уживали у разговору и покушају контролора да флертује, али Добра Вила иритирана својом каријером је тотално игнорисала његове покушаје. Оно што га је збунило су изјаве путника у аутобусу бр. 45 да је у њихов аутобус ушла ђаволица црвено-црне косе са лепим очима дивље мачке.
Путница је седела иза возача и на свакој станици аутобус се задржавао дуже него што је предвиђено, па су на крајње одредиште стигли са 50 минута закашњења и возачем који је изгледао као опијен лепотом њених очију. Ђаволица није пуно причала, на питање о својим годинама рекла је да је то нешто што њен мозак не успева да упамти, и онда су и возач и кондуктор рекли да сигурно има 46 година. Ђаволица се насмешила и сишла на предзадњој станици. На изненађење свих путника који су веровали да ће возач сада убрзати до задњег одредишта, аутобус се окренуо и пратио је до семафора где је звуком сирене возач зауставио. Путници су се приближили прозору, њих 40, гледајући како ће се ситуација развијати, јер изгледа да је ђаволица била наивна и није схватала шта то пролази кроз главу возача. Кад је аутобус стао истрчао је кондуктор са цедуљицом у руци и прилазећи јој изговарио гласно, молим вас узмите ово, ту је број возача и изгубићу посао ако га не прихватите. Преузела је цедуљицу, поново се осмехнула очима дивље мачке и нестала у пешачкој улици.
Мистерија је пред нама, да ли у Лими тренутно имамо посету Добре виле или Ђаволице или се одржава конгрес где ћемо видети више таквих створења. Свака вест која би могла разјаснити ову недоумицу би била добродошла и биће објављена.

Advertisements
Пут

Летећи са једног на други континент, Мери Илић

Што више путујем, то више уживам у авионима, осећају слободе, брзини живота, пејзажима који се мењају, новим лицима, контакту с другачијим животима и обичајима…

Други „круг око света” започела сам у августу и скоро два месеца после тога налазим се у авиону који лети из Сеула за Сан Франциско, са истим узбуђењем као кад смо пре непуне две године летели из Барселоне за Бали. Чини ми се као да сваки нови лет скида месец дана са годишта у мом пасошу и осећам се млађом и са више енергије на крају сваког пута.

Беше једном једна огромна земља звана СССР… није била царство али скоро… без обзира што је нестала, оставила је много дубоких трагова.

Да резумирам два прва месеца овог другог круга око света – не чекајте ни један моменат више, купите карту што пре можете и крените ка једној од ових земаља: Грузија, Јермениа, Русија, Казакстáн… Свака има понешто што ће вас завести на свој сопствени начин. Све су раније биле део Совјетског Савеза и заувек им остају и добре и лоше успомене на тај период у материјалном и другом погледу. Преплићући те “совјетске успомене” са својом историјом и менталитетом свака од тих земаља је у процесу стварања свог специфичног пута.

Ако спојимо комунизам и дубоко хришћанство и измешамо добро тај шпил карата разумећемо боље Грузију и Јерменију. Ове се две земље такмиче у гостољубивости, лепоти старих црквених грађевина, и броју историјски познатих места.

За Тбилиси треба отићи спреман на моменат опијености вином, јер на сваком ћошку се нуди бесплатна дегустација грузијских многобројних врста вина. Опасност је велика ако се уђе док је још дан и изађе после неколико дегустираних сати кад падне ноћ, јер су градска светла постављена на толико леп начин да цео централни део града изгледа као из бајке. Уз вино изгледаће као да сте одједном у сасвим другом граду.

У Јеревану је други проблем присутан – старе зграде имају француски шарм који нас може освојити и осудити на дужи боравак у коме би уживали у ноћној лепоти Каскада у центру града, дневној лепоти пијаце занатлија и уметности, сакралног мистицизма њихових центара религије и све то уз предивна језера и планине у околини главног града.

Како сам врло флексибилна у плановима, са увек конкретним датумом доласка али отвореним даном одласка, било ми је врло лако да променим план и уместо директног лета за Казакхстан прво свратим у западну Русију где ме је позвао кум. Тиме је изненада град Самара доспео на мој списак и нисам се покајала. Ако одете следеће године одушевићете се градом у коме ће се одржати Светско фудбалско првенство 2018.

У току посете открила сам град у огромном скоку из прошлости ка будућности. Цела Самара се изграђује, дорађује и реновира. Има неку своју посебну лепоту где су прастаре брвнаре сиромашних радника у истој улици са велелепним кућама руског племства и окружене високим зградама совјетског комунизма. Ако на све то додамо предивну и огромну Волгу и шеталиште дуж њене обале пуно дрвећа, клупи, споменика, киоска брзе хране и већих и мањих цркви у самој близини, разумећете колико сам уживала у свом боравку у Самари. А да не заборавим посету Космисцком музеју (Гагаринова ракета је била изграђена овде), Стаљинов бункер који је био заборављен 50 година после II светског рата, музеју Толстоја и Максима Горког, и занимљиву потрагу за статуама које су разбацане по шеталишту као да се скривају међу посетиоцима…све то је учинило да су ми дани у Самари били занимљиви, динамични и прошли су брзо.

Мој следећи циљ био је Казакстан и нисам била сигурна да ли да идем у Астану или Алмати (временски и финансијски није било могуће ићи у оба града); недељу дана сам претраживала све форуме да сакупим информацију. Астана је главни град Казакстана, и прочитах да је врло модеран град, зграде високе, нове, споменици слични или исти као у неким другим светским велеградовима, и многобројне активности. С друге стране Алматy има историју присутну на сваком ћошку, прошлост прича своје приче иза сваке куће, неколико генерација сваке породице је живело тамо, много је традиције..и тако се реших за Алмати.

Случајност или не (кажу да не постоји случајност) информација о мом путовању стигла је до моје пријатељице из Барселоне и ја добих понуду не само будем њен гост у кући у Алмати, већ и да ме лично проведе кроз свој град и представи земљу. Не само да сам добила на поклон пет дана у Алмати, него сам и стекла заувек нове пријатеље. Био је прави начин да упознам живот људи у Казакстану, њихову свакодневницу, борбу за напредак. Путовале смо 400км у одласку и толико у повратку дивљом ненасељеном степом до језера где странци скоро никад не стижу; провеле смо један дан у бањи са пет различитих сауна, на планини изнад града и док смо се брчкале у врелој води спољног базена изнад нас се дизала пара и мешала  са хладном маглом која је долазила са планинских врхова. Очарао нас је залазак сунца у Великом Кањону на 220 км од града да би после тога доживеле шокантан сусрет са НЛО или ванземаљском летелицом. Све у свему незаборавна искуства у неколико дана.

Казакстан је мешавина комунизма и оријенталне културе, народ који се бори да изађе из кризе напредујући корак напред и два назад. За мене је било први сусрет са њиховом културом и са културом татара коју сам упознала у кући својих нових пријатеља. Такође је била нова информација да има доста Срба у тој земљи и да се осећају лепо прихваћеним. Много нових сазнања у једној посети од неколико интензивних дана.

Кина и Јужна Кореја
Читајући европске и америчке новине о Кини и Јужној Кореји може се стећи утисак о земљама које су свака на совј начин несигурне. Може се чак имати и осећај да је опасно уколико жена путује сама. Све те предрасуде нестале су у моменту кад сам стигла и упознала људе у тим земљама.

Кина је џин који се пробудио из сна и кренуо огромним корацима напред. Много се ради на промени организације земље, велики су напори у области образовања поготову у енглеском и технологији, улаже се у технолошки развој и туризам. Појављују се нови градови на туристичкој мапи Кине, није више атрактивно само Пекинг (Беијинг) посетити; ту су и други градови који пружају обиласке историјских места, или имају понуду спортова у планинама или на мору…Ту је и град познат по Центру где живи Велики Панда. Између циркулише брзи воз и у 10 дана се може обићи скоро цела Кина по приступачној цени.

Кинези су изузетно вредан народ, љубазни и способни да створе новац ни из чега да би својој породици пружили будућност. Видела сам толико различитих, креативно направљених возила од бицикла да би се могла приредити Светска излозба креативних транспортних возила направљених са мало пара.

И још увек нисам поменула мистериозни стари град Пекинга, храмове унутар и ван зидина, језера, краљевске палате и наравно обавезну посету Кинеском Великом Зиду. Једини ми је проблем био друга врста Великог Зида, онај виртуални који не дозвољава приступ Googly, ни Face Book-u, ни мејловима које ми у Европи користимо.

И коначно…Победник у ова два месеца путовања је…. Јужна Кореја.

Могуће да сам је срела у правом тренутку свог живота, неке љубави се остваре само зато што се десе у одређеном моменту и заљубимо се а да нема логичног разлога за то, можда смо биле на истој вибрацији јер је била недеља дана Националног празника Кореје, али без обзира шта и ко је крив ја сам се заљубила у људе који су природно љубазни, са великим осмехом чак и кад не знају да ти одговоре на енглеском, али већина понешто зна да каже а млади људи се прилично добро сналазе са странцима; заљубила сам се у град који је лепо организован, у краљевске палате и девојке и младиће који у традиционалним ношњама шетају њима, у речицу која протиче центром и деца се играју у њој, у разноврсност хране која се продаје на уличним тезгама, ресторанима, метро станицама; и на крају изјавих своју љубав маленом сеоцету Петит Франце на 30км од Сеула које је посвећено књизи Мали Принц и његовом аутору Антоан де Сент Егзеперију.

Људи из Јужне Кореје су успели да уђу сигурним корацима у XXI век не изгубивши притом ни један једини део својих традиционалних вредности; успели су да у својој култури уједине на један организован начин све лепо из других азијских култура додавши кореански традиционални акценат и нису отишли у екстрем футуризма који се понекад осети у Токију (мој лични осећај). Од техничких до козметичких ствари избор је толико велики у Кореји и квалитет на нивоу а цене су приступачне (не треба помешати са јефтиним ценама али су врло приступачне). Обећала сам сама себи нову посету 2018.

И са овим стигосмо до данашњег дана и тренутка. Има ту још прича да се исприча (као на пример о пријатељству које се створило у базену са топлом водом са дечаком од седам година и његовим татом што је учинило да Астана не изгледа тако неутрално хладно модерна или прица о Јапанцу с којим сам провела ноћ сама у пансиону свако на свом спрату и још понеке… али наћи ћемо начин…и моменат).

Управо се налазим у Бојингу 474 који лети ка Сан Франциску, мојој првој станици на путу до Лиме. Друга је Хјустон. А онда до следећег писања.