Нота

Уз 40. година Галије, Петар Костић

Народе мој: Уз 40. рођендан Галије

Гитаријада у Зајечару. После полуфинала прави се коначна селекција. Нигде осим на мом списку Галија из Ниша. Питам зашто. Стручњаци из жирија сложни – безвезе, ту нема ничега. Тврдим – једино ту и има нечега. – Пеца Поповић

5.1.Galijin nastup u Nisu 1989. godine

На недавно одржаном нишком сајму књига, на штанду Нишког културног центра (који има вишедеценијску традицију објављивања дела из области рок поезије и публицистике) за око ми је запала књига Орден за оловног војника – Антологија нишког рокенрола 1980 – 2013, коју је приредио песник Жељко Митић. Како нешто може бити рок антологија а бити објављено на папиру, не на носачу звука? Митић је очигледно био свестан да би поднаслов „Антологија нишке рокенрол поезије“ био одвећ претенциозан, па ипак ова књига представља баш то – антологију поетски вредних текстова нишких рок састава (јер ако нису поетски вредни – нашто антологија?). Узео сам књигу у руке, прелистао и вратио на штанд озлојеђен. Орден за оловног војника није ушао у моју библиотеку. Разуме се, то ће се убрзо десити – како би неко ко са страшћу прикупља све од домаће рок публицистике што му падне шака могао ову књигу тек тако отписати? Но пре но што се то деси ваља да ме прође љутња. Некоме ко ме добро познаје сам поменуо књигу. Он ме је питао да ли сам је купио. Рекао сам да нисам, на шта ме је он упитао: „Нема Галије, а?“

 

До врага, питао сам се, како неко може сачинити нешто што носи (под)наслов „Антологија нишког рокенрола 1980 – 2013“ а занемарити Галију (и Кербер, кад смо већ код тога; нека је реч и о антологији поезије, има у текстовима које су за Кербер написали Душко Арсенијевић, Никола Чутурило и Бора Ђорђевић и поетски вредних тренутака)? Лепо, одговарам сам себи, нема ли антологичар права да антологију сачини по критеријумима које сам поставља? (Сетимо се како се Богдан Поповић жестоко огрешио о Диса!) Ено Јањатовићеве антологије југословенске рок поезије, Песме братства, детињства & потомства, у којој нема Ђорђа Балашевића (истина, Јањатовић ми је пре неколико година, у интервјуу, открио да је желео да у антологију уврсти већи број Балашевићевих песама, али да су он и издавач „схватили да се ту врло озбиљно поставља питање ауторског права“). Напослетку, сам је Митић изјавио да Галије и Кербера у овој антологији нема јер се „њихови текстови једноставно не уклапају у остатак корпуса“. И то стоји. Док опусом Кербера доминирају песме са љубавном тематиком, уз тек повремене излете ка тешкометалној иконографији и политици, Галијин опус обележиле су (уз песме баналних текстова у раном, прогресив рок периоду, а таквих песама су имали сви домаћи прогресивни састави) љубавне песме дубоко лиричне, сјајни протестни комади и песме које су фантастично ухватиле дух тренутка у коме се један народ нашао на раскрсници епоха, политичких система и идеологија. Било је и у раним, прогресивним радовима Галије комада музички вансеријских и пар песама огромне поетске снаге, но врхунац Галијиног опуса свакако представља трилогија сачињена од албума Далеко је сунце, Корак до слободе и Историја ти и ја (потоњи је у години која је на измаку прославио двадесетпети рођендан), иначе прва рок трилогија на овим просторима. Ова три албума уједно улазе у сам врх југословенског рокенрол артизма.

 

Наравно, огроман део критике и највећи део рок публике – како онај укуса софистициранијег, тако онај који није софистицираног укуса, а убеђен је да јесте – са тим се неће сложити; заправо, назваће ме идиотом јер то тврдим. Галија је у наизглед парадоксалној ситуацији – наизглед, јер је такав случај са добрим бројем рок мастодона са ових простора који још успевају да одрже стадионски статус: један су од најпопуларнијих састава у Србији, њихове песме наизуст знају милиони људи, а критика и највећи део рок публике – јер највећи део публике на Галијиним концертима (као и на концертима Рибље Чорбе, Бајаге и Инструктора, Ван Гога, Пилота, Парног Ваљка или Прљавог Казалишта) не чине рокери – радове групе а приори сматра безвредним. Има ту мало од потребе сваке нове генерације рокера да одбацује традицију (уз то, млади нараштаји рок публике нису упознали оног Нешу Галију о коме је Сенад Авдић писао кроз призму феномена личности: „Личности, као превасходног катализатора концертне атмосфере, као нечега што збија редове публике чинећи их монолитним; ‘Галија’ има такву личност у Неши Милосављевићу, без ваљане конкуренције најзначајнијој сценској појави југословенског рока“). Има, будући да се фолклор провлачи кроз Галијине радове све од краја осамдесетих, мало и од чињенице да нам је често америчко или британско рокенрол говно укусније од балканске музичке торте. Али је понајвише посреди чињеница да је мало ко Галијине радове озбиљно слушао. Тако се последње две деценије наши рокенрол елитисти (а рокенрол елитист се може бити и кад сматрате песме Шахта врхунцем рок израза), који од Галијиног опуса познају половину компилације Вечита пловидба, згражавају над радовима групе, све вичући како „то није рокенрол“. Урош Смиљанић пре неких седам-осам година рече да је Галија „изражавала све најплиће, најпровинцијалније у српском рокенролу“; рече и остаде жив. Истина, било је то у тексту „Дабогда црк’о рокенрол“, објављеном на рахметли Е-новинама, у којем је Смиљанић надобудно („и духовито“, рекао би многи интернет циник, а ја се не бих сложио), како то само ми млађи критичари можемо и чинимо, на смрт осудио неке од најзначајнијих протагониста домаће рок сцене; ама тешко да би Смиљанић, да га данас питате, о Галији имао друкчије мишљење. Ја се не могу отети утиску да је из Смиљанића говорило предубеђење (у поменутом тексту он открива да не зна – тј. да тада није знао – ко је написао стихове за неке од највећих хитова групе). Опет, тешко ми је да поверујем да би он у Галијиним текстовима данас видео поезију; да ли зато што не би могао да им приђе ослобођен предрасуда или што се најуспелије Галијине песме наслањају на песничку традицију старију од новог таласа, па и од арсеновске љубавне и протестне песме. Миљенко Јерговић је, пре неколико година, пишући о Екатарини Великој, записао: „Екатарину Велику слушали смо рубно и са стране. Ишли смо на њихове концерте, али тада се ишло на све концерте – осим на Рибљу чорбу, Бијело дугме, Галију…“ Зашто се није ишло на Дугме знамо – био је то највећи југословенски бенд, а врх мејнстрима је, јелте, сам по себи фуј (осим када је амерички или британски), бенд који је притом – замислите, молим вас! – у рокенрол (који, наравски, може бити само наша, градска ствар) увео село и сеоске пашњаке! Зашто се није ишло на Рибљу Чорбу, знамо и то – Бора Ђорђевић је националиста и простачина, а то смо одувек знали, и онда кад смо га тапшали по рамену због песама о члановима мафије, црним мерцедесима и свему осталом о чему није хтео да говори нико други. Али зашто се уз Чорбу и Дугме није ишло ни на Галију – за мене је то мистерија. Та, Галија је све до самог краја осамдесетих била друголигаш који се по поуларности није могао мерити са Кербером, а камоли са горепомнутим рок дивовима. Једино… Једино ако смо већ тад знали да су ти момци из Галије ниткови, који уз то стварају безвредну музику? А откуд оволики презир према Галији? То барем није мистерија.

 

Током деведесетих је готово целокупна српска рок сцена, од најопскурнијег подрумског састава из провинције, преко младих перјаница панк и алтернативне сцене и некадашњих хероја новог таласа до оно мало преосталих стадионских састава, стала у фронт против Слободана Милошевића и Социјалистичке партије Србије. Једини који то нису учнили (задржимо се на онима чији су радови издржали суд времена и оставимо Тонија Монтана и још пар живописних појава по страни) били су чланови Галије. Истина, није ту било огавног пропагандисања a la „Идемо даље“, истина, албуми Тринаест и Волети волети нису били без добрих комада. Али чињеница да је Галија била у блиској вези са владајућом партијом и уживала повлашћен статус у државним медијима у време када су се радови извођача који су износили критике на рачун режима са муком пробијали до публике (Бори Ђорђевићу, Ђорђу Балашевићу и Рамбу Амадеусу уредници државних медија су већ на почетку деценије ударили жиг неподобних; шта су, дакле, могли да очекују „брзи бендови Србије“?) морала је Галију огадити сваком правоверном рокеру. Шта је Галији све то требало ваљда само они знају. Је ли посреди био опортунизам, чињеница да је, како рече Пеца Поповић, „групи годило свежије и моћније окружење“? Је ли посреди била тупоглава убеђеност: „Наше је да свирамо, не да се бавимо политиком“? Је ли, напослетку, посреди могла бити истинска увереност у ствар иза тј. испред које се стало? Чињеница да је Ненад Милосављевић 2012. године ушао у Скупштину Србије као посланик на листи СПС-а могла би говорити у прилог последњој тези. Тек, извесно је да се етикете „државне групе“ Галија неће никад више отарасити. Група данас има коцнерте у спортским дворанама, има и уважавање колега ветерана, али ће за највећи део рок публике и критике вазда остати „Милошевићева група“.

 

Зато звучи просто невероватно податак да је Галија само неколико година пре него што ће ову етикету заслужити, у време првих вишестраначких избора у Југославији, спремала ЕП на којем је требало да се нађу стихови:

 

Он је исти као Он

много воли микрофон

а кад чује телефон

Он помисли да је Он

 

Он је исти као Он

јер га прати батаљон

јер га вози авион

какав има само Он

 

Кад размислим сада, после свега

више волим Њега него Њега.

 

Поред овог очигледног изругивања Слободану Милошевићу, ова плоча је требало да проговори о будућности за коју није било сасвим извесно каква ће бити, мада је извесно било да ће бити мрачна, и о љубави у времену мрака. Уредницима у ПГП-РТБ-у се идеја није допала. Плоча никад није угледала светлост дана, а до нас су, осим стихова песме „Он је исти као он“, доспели још само стихови песме „Комуниста“, коју је у дуету са Нешом требало да отпева Шабан Бајрамовић:

 

Шабан:

У кафани пуној дима

седим пијем с четницима

и сећам се сваког дана

усташа и домобрана

 осећам се јако дивно

све је, све је релативно…

 

Неша:

Да л’ би опет ако треба

Поскидао звезде с неба

да л’ би опет током рата

пуцао у свога брата?

 

Шабан:

Прва шума кад олиста

петокрака кад заблиста

заплакаће моја мати

јер ћу први живот дати!

 

Идеја о провокативном ЕП-у поникла је из глава Пеце Поповића, доброг духа југословенског рокенрола, који је увек чуо и видео даље но други, и Радомана Кањевца, кључне личности у Галијином путу ка врху домаће рок сцене. Имала је група и током касних седамдесетих и раних осамдесетих композицијски и извођачки изузетно вредне комаде („Авантуриста“, „Посредник“, „Госпи“, „Децимен“, „Нека буде све теби у част“, „Да ли постоји пут“, „Ја сам од оних“, „Мексико“, „Сан“, „Winter’s Coming“, „Трудим се“, „Шок“, „Можда спава“); имала је харизматичног фронтмена огромне сценске енергије; имала је талентоване инструменталисте, попут Горана Љубисављевића и Александра-Саше Локнера; имала је текстописца (Предрага-Пецу Милосављевић) који је повремено стварао надахнуте стихове (међу којима најистакнутије место свакако заузима меланхолични аутопортрет уметника „Бурна пијана ноћ“); било је, напослетку, у радовима групе повремено и политичке провокације („Да ли постоји пут“, „Дигни руку“, нипошто случајно објављена исте године када и „Ту нема бога, нема правде“ Рибље Чорбе, „Не ломите ми багрење“ Ђорђа Балашевића, „Римљани“ Бајаге и Инструктора и „Сеобе“ Кербера). Но било је нужно да се укрсте путеви браће Милосављевић, гитаристе Жана Жака Роскама, гитаристе, клавијатуристе и флаутисте Бате Златковића и текстописца Радомана Кањевца да би Галија коначно артикулисала своје могућности. Тамнопути Белгијанац Роскам био је изврстан гитариста, а уз то је у Галију унео дашак егзотике и учинио је медијски атрактивнијом (белгијска веза донела је бенду и сарадњу са Дaни Клајн, певачицом групе Vaya Con Dios, која је написала текст за Галијину „Winter’s Coming“). Мултиталентовани Бата Златковић, дипломац Музичке академије у Сарајеву, увешће у звук групе фолклор и компоновати неке од њених највећих успешница („Да ли си спавала“, „Ми знамо судбу“, „На твојим уснама“, „Слобода“, „Под ноктима“, „Година“, „Скадарска“). Но кључни замајац био је Радоман Кањевац; он је био, како рече Пеца Поповић, „човек који је видео и чуо простор који Галија треба да освоји“.

 

Било је у Галијиним радовима и пре сарадње са Кањевцем покушаја ангажованости – „Ипак верујем у себе“ (из које је део стихова избачен на захтев ПГП-а), „Дигни руку“, те идеја да се на омоту албума Дигни руку нађе слика Алије Сиротановића са повезом преко очију, коју је уредништво ПГП-а примило са ужасавањем. Но тек се са Кањевцем Галија истински укључила у токове југословенске протестне рок песме. „Жену које нема“ са албума Далеко је сунце отвара последња реченица истоименог романа у читању тројице глумаца, Милоша Жутића, Михајла Викторовића и Братислава-Циге Јеремића; необично је, свакако, што ова реченица отвара другу песму, можда је пред штампање албума из предострожности одлучено да „Жена које нема“ не отвори А страну? Тај кратки цитат из романа који свакако представља врхунац партизнаске прозе, изговорен различитим а препознатљивим гласовима (што је могло потцртавати бесомучно рабљење те реченице), отвара дијалог са идеалима и идеологијом у време њиховог сумрака. „Зебре и бизони“ (коју је ПГП, на наговор Зорана Христића, пристао да уврсти на плочу у последњем тренутку) бавила се Титовом резиденцијом на Брионима, са њиховим пансионима, собама и салонима, зебрама и бизонима, малим авионима и бившим шампионима. „Певају јутра“ (једна од Галијиних двосмисленица и музички најуспелијих комада групе) певала је о доласку истина и нестанку сна упркос томе што игра не престаје. „Љубавна песма“ је поприлично отворено проговорила о тињајућој мржњи међу припадницима народа и народности. Најуспелију међу Галијиним протестним песмама свакако представља „Корак до слободе“, без сумње један од најзначајнијих комада у антологији југо-рок протеста, песма о слободи траженој у афоризмима Александра Баљка, песмама Казалишта, Пушења и Боја и соби с погледом на небо, ама која на овим просторима увек остаје корак далеко, тек један корак иза победе. Тако је и Галија ушла у ред многобројних наших састава чије су поједине песме уредници радио станица прогласили неподобним – уредници на Радио Београду и Радио Загребу прецртали су са листе песама за емитовање две песме са Далеко је сунце; на Радио Сарајеву су неподобне биле четири песме са истог албума.

 

Но са Кањевцем је у Галијину поетику ушло нешто још значајније: његови стихови су успоставили додир са српском песничком традицијом од Бранка Радичевића до Бранка Миљковића. Галијине песме попримиле су боје, звукове и мирисе словенске (из сарадње Кањевца и Златковића рађају се прекрасни балкан-блуз комади „Да ли си спавала“, „На твојим уснама“, „Насмеши се“, „Година“, „Као боја твога ока“), византијске (омот албума Далеко је сунце, „Право славље“, која је у потпуности изгубила на ефектности када се појавила након што је са ње скинута забрана) и солунашке („Ми знамо судбу“, „Ноћ“, „Слобода“; у првој је Галија цитирала „Тамо далеко“ и свирала са Оркестром Фејата Сејдића, случајно или мање случајно неких седам-осам месеци пре Бијелог Дугмета). Но национално у Галијиној поетици нипошто није било националистичко (и не треба га доводити у везу са каснијим политичким ангажманом групе); биле су те песме последњи изданак српског национал-дисиденства. А онда, Кањевац је, неснимљеним „Комунистом“, комадом „Без наслова“ те насловима Далеко је сунце и „Орлови рано лете“, ослонио радове групе на иконографију народноослободичачке борбе, а кроз „Певају јутра“, „Скадарска“, „Москва – Балкан“ провукао нит искрене забринутости над судбином земље у којој се живело и земљи која се волела. За програмске би се могли узети Кањевчеви стихови: Ја сам човек са два лица / и Матија и Добрица / Ја сам ватра пуна леда / Делом унук, ликом деда. Песме са раскршћа на коме се крижају истине, на коме се крижају митови и митоманије, на коме се крижају идеали и идеологије, на коме се крижају заноси и заблуде учиниле су Галију поткрај осамдесетих бендом најсрпскијим – никако у смислу популарности и нипошто у смислу песама као предлошка за оно што ће уследити.

 

Етикета „режимских рокера“ одвратила је критику од вредновања и тумачења Кањевчевих стихова написаних за Галију, или ју је пак навела да стихове посматра кроз искривљену визуру. Широка публика се, са друге стране, не замара превише промишљањем о текстовима, па „Дигни руку“ и „Трубе“ доживљава као изузетно веселе песмуљке. Када сам Радомана Кањевца у једном интревјуу упитао да ли му смета што се његови стихови криво тумаче или уопште не тумаче, одговорио ми је: „Није неопходно да човек у једној песми препозна баш оно што је аутор желео да каже да би у њој могао да ужива. Ако је неко заволео неку жену уз тај весели рефрен у иначе веома песимистичној песми [‘Трубе’], ја сам срећан и задовољан. Потребна је велика вештина да напишете песму која ће се допасти и људима који разумеју њен прави смисао и онима који слушају само песму на том неком првом, основном нивоу.“ Па ипак је мене увек, ма колико волео да верујем да не спадам у горепоменуте елитисте, ужасавало што се мало ко пита какве су то старе трубе и музика у стенама, те зашто се наизглед весео спот за ову песму завршава кадровима у којима млади људи машу свом пријатељу који се налази у вагону воза Београд – Фелдкирх и клижењем камере са чланова групе на примерак Вечерњих новости (тог поузданог савезника сваке власти) на чијој насловној страни стоји наслов „Држава по мери народа“. И уопште, премного је детаља са трилогије и албума Караван на које није пуно људи обратило пажњу: да албум Корак до слободе отвара мелодија одсвирана на труби а затвара иста мелодија одсвирана на фрули; да на његовом омоту војни камиони на вежби крстаре пољем над којим сјају беле и једна усамљена црвена звезда; да песме „Слобода“ и „На Дрини ћуприја“ (прва стиховима Као у песмама / слобода болеће, друга стиховима Наша песма не воли слободу / наша песма долази из гроба) успостављају лирски дијалог са Миљковићевом „Поезију ће сви писати“ (која је, како рече Ђорђе Матић, „до те мјере уграђена у јужнославенску цивилизацију да се и заборавило тко је оригинални творац њених најпознатијих стихова“); да је и у „Слободи“ присутан цитат из „Тамо далеко“; да су се на синглу Једном у сто година нашле обраде једне песме једног сарајевског и једне песме једног загребачког састава, и то баш песама „Сањам“ и „Ми нисмо сами“; да је у песми „Сањам“ употребљен архивски снимак гласа Ива Андрића који чита баш „Легенду о побуни“, да инструментал „Караван“, који одиста изврсно дочарава кретање каравана, завршава веселом словенском игром; да у споту за „Додирни ме“ подједанко важно улогу као ерос игра танатос; да песме „Ноћ“, „Слобода“, „Певају јутра“, „Трубе“, „Скадарска“, „Сети се маја“, „После ватре“, „Москва – Балкан“, „Млада, лепа и паметна“, „Узалуд се трудиш“ добијају посве ново значење када се читају – што је, уосталом, Неша често истицао у интервјуима – не као песме посвећене жени, већ као песме посвећене земљи.

 

Песма „Трубе“ улази у ред најлепших наших песама о домовини, љубави и смрти, она спада у оне песме веће од живота, песме које, осим изврсне мелодије, текста, изведбе, аранжмана и продукције, садрже у себи и нешто тешко ухватљиво и описиво, али за шта поуздано знамо да је наше, балканско, што их чини тако великим. И није једина песма Галије која је таква. Па ипак је њена судбина била да у народу остане позната као „Весели се“ и да народ од читаве песме чује само те две речи. Као што му је у песми „Додирни ме“ много важнији рефрен но антологијски стихови:

 

Осећам нешто чудно у ваздуху

цео свет на једном јастуку

на постељи од пуног месеца

ником се овде не спава.

 

Само су се пажљиви слушаоци досетили каква би то могла бити тајна порука са истока, зашто вољена са Алпа жели оде у пределе где цвета хиљаду цветова, али сваки пут када оде дуго пати, ко је копија оца многих народа и почетка многих ратова са прозором у очима, на којој се то слици умире у тешким мукама на нечијим рукама и у којој то песми слобода боли, која је једина вољена песма од разних певаних, како то лирског субјекта негде у трави чека његова врба, зашто је важно сетити се маја и победе над мраком.

 

Да не буде забуне, није Кањевац једини заслужан за голему вредност Галијиних радова с краја осамдесетих и почетка деведесетих. Он је, свакако, улазио у ред малобројних актера југословенске сцене (попут Горана Бреговића, Идола, Laibacha, Мизара) који су били у потпуности свесни могућности и снаге рока као медијума. Па ипак су његове идеје могле бити спроведене само кроз рад рок машине какву су током неколико година чинили браћа Милосављевић, Роскам, Златковић и бубњар Бобан Павловић. Тешко је замислити Галијине најбоље комаде отпеване иједним другим гласом но карактеристичним гласом Неше Милосављевића, тешко је замислити да их на сцени изводи ико други но тај нећак Џоа Кокера и Ијана Андерсона са акустичном гитаром, усном хармоником и шеретским осмехом. На Кањевчеве стихове Неша и Златковић писали су прекрасне и певљиве мелодије. Аранжманска решења била су изузетно успела. Па чак је и Пеца, кога је (како сведочи биограф групе Милан Керковић) чињеница да је улогу главног текстописца преузео Кањевац дуго гризла, у тренуцима највећих Галијиних успеха остварио неке од сопствених највећих пеоетских („Ће ме волиш“, „Небо над Макарском“) и свакако свој највећи интерпретаторски успех – у емотивној балади „Небо над Макарском“, посвећеној Роскамовом брату Леу. Напослетку, ваља нагласити да су Корак до слободе, Историја ти и ја и Караван изврсно продуцирани, са пажљивим брушењем и дотеривањем и најситнијег детаља. а како би и могло бити другачије када је продуцентска палица била поверена магу продукције Саши Хабићу.

 

Са албумом Историја ти и ја путеви Бате Златковића и Галије су се разишли; он ће неколико година касније објавити соло албум А бе да бе (насловна нумера, која је други живот имала у верзији Prslook Banda, представља једну најлепших музичких посвета Нишу) и повући се са сцене. Са Караваном се завршила и сарадња са Кањевцем. Он ће касније рећи да је музика постала одвише узан оквир за оно што је желео да ради, да је сматрао да није било озбиљних стваралачких мотива ни за Караван, да је био уморан од свега и да осим новца није видео никакав мотив за даљу сарадњу, те да му је сметала политичка инструментализација његових песама. И биће да је ово последње однело превагу. Кањевац ми је у горепоменутом интервјуу рекао да није човек који робује својим политичким уверењима и да је било могућности за сарадњу и поред политичких мимоилажења. Но политички толерантан може се бити у нормалним приликама, у нормалној земљи, а Србија деведесетих била је све само не нормална земља а прилике које су у њој владале све само не нормалне. Годину дана након престанка сарадње са Галијом Кањевац је објавио збирку поезије Отворено писмо, колоплет горчине и гнева чији су многи стихови и данас чудесно актуелни (на пример, стихови песме „Он влада“:

 

Он влада

лаким покретом очинске руке

строгим погледом страшних времена

без намере да ишта мења

он влада

као што неко пије хладну воду

после доброг ручка

као што неко води љубав

као што неко умире;

 

или стихови песме „Само ти“:

 

У овој земљи живиш само ти

и нико више овде не постоји

само се твоји виде трагови

нормално, јер сви путеви су твоји

 

У овој земљи живиш само ти

самоћом која ране отвара

у мраку, само твоји прозори

светле док цела земља одмара;

 

или стихови песме „Интервју“:

 

Какав досадан дан

Ништа се не догађа у планинама

Трава се спушта високо у небо

Зовеш најбоље новинаре

Да им даш интервју који нису тражили

Они улазе смушени и престрављени

Али ипак срећни јер су одабрани

Постављају ти питања која су добили

Ти одговараш кратко и супериорно

Све се снима да би после могло да се скрати

За сваки случај

Моја мајка те гледа с нескривљеним дивљењем

И љубављу коју покушава да сакрије

Подсећаш на мога оца

Говориш исто као што би он

Да није тамо где ниси ти).

 

Галија ће током деведесетих бити један од суверених владара српске рок сцене (свакако да је повлашћен статус у националној издавачкој кући и у националним медијима на то утицао). Но артистички успех трилогије никада није поновљен. Било је на Тринаест и Волети волети – мада су они за време у којем су настајали били некако непримерено дурски – изврсних комада, али је из тих албума било болно очигледно колики су терет на плећима Галије оставили Кањевац и Златковић. Морала је кроз Галијине радове наставити да се провлачи фолклорно-песничко-национална нит (а о актуелним догађањима се није смело, а вероватно ни хтело певати). У недостатку песника у сенци прибегло се стиховима Стевана Раичковића, Бранка В. Радичевића, Петра Пајића, Дејана Медаковића; и заиста, комади са стиховима ових песника („Имали смо крила“, „Балада о очевима“, „Србија“, „Она још не зна“) представљају најуспелије песме у чевтртој етапи каријере бенда. Уследио је разлаз браће Милосављевић (о правом разлогу можемо само нагађати: је ли до њега довело разилажење по политичкој линији или Пецино незадовољство чињеницом да је још једном као текстописац гурнут у запећак?), албум обрада традиционалних песама Јужњачка утеха (који је, иако пристојан, речито говорио о осеки идеја), петогодишња пауза након петооктобарске револуције те повратак на сцену бледуњавим албум Добро јутро, то сам ја.

 

Мени је Галија једна од омиљених група; мало је оних које су ми драже од Галије – Рибља Чорба, Бијело Дугме („Сељачино!“, чујем те како велиш, штовани читаоче) Хаустор и Забрањено Пушење једини су ми ваљда ближи срцу. Али не уживам у концертима Галије. Ваљда нема домаћег прволигаша ветерана чији опус нуди више потенцијала за претварање концерта у нешто више од колекције хитова за хорско певање. Па ипак браћа Милосављевић и остатак групе чине управо то. Истина, чланови-инструменталисти су сви одреда врсни свирачи, истина, све је на веома високом професионалном нивоу, истина, има ту занимљивих одступања од изворних аранжманских решења. Али има и беспотребног инсистирања на хитовима са Добро јутро, то сам ја и „Зониној песми“, има непомишљања да би се у сет листу поред најпопуларнијих комада са трилогије могли уврстити и они широј публици мање познати, да се, напослетку, то може учинити и са неким вредним а заборављеним комадом из прогресивног периода, да би се пратећи визуелни елементи могли знатно боље искористити за придавање артистичније црте концерту, на крају, има и доброг разлога што публика „Трубе“ и „Дигни руку“ доживљава као веселе песмице – нема ничег у Нешиној интерпретацији што би указивало да оне то нису.

 

А потом, мало је, врло мало тога у Галијиним радовима од почетка овог века што ме није оставило равнодушним (њихов најновији сингл, келтски рок „Нешто ме гони“ улази у ред тих малобројних комада вреднијих пажње). И немам илузија: Галија никада више неће бити она Галија у коју сам се заљубио. О, разуме се, биће на њиховим будућим радовима (Неша је недавно изјавио да ће нови Галијин албум можда бити и последњи, али ја прогнозирам да неће бити тако) веома лепих мелодија, биће интригантних аранжмана, биће они сјајно одсвирани и продуцирани, али неће бити оних великих речи о домовини, о љубави и о смрти, оних песама-заклетви, оних комада већих од живота као на трилогији и Каравану. И то је, ваљда, нормално. Шансе да ће неки извођач изнедирити нешто што има вредности и снаге његових најуспелијих радова најчешће су обрнуто сразмерне годинама стажа, као што шансе да ће се неки средњеструјашки састав вратити концептуализму и артизму опадају са распоном генерација које та група може да привуче на своје концерте. И не могу тврдити да ми Нешин политички ангажман не смета. Нисам ја гадљив на политику; нисам од оних који ће, тупаво поносни, рећи како политику „уопште не прате“, нисам од оних који ће рећи како су сви они исти (до ђавола, ваљда би нам свима након свега што се догодило у последње четири године требало бити јасно да су неки мало истији од других!), нисам од оних који ће чланство у некој политичкој странци видети као нешто нечасно, као нешто што свакако мора бити подстакнуто неким скривеним мотивима. Неша је барем, судећи по свему, остао доследан својим уверењима (мада то не мора ништа да значи, доследни својим уверењима остали су и Томпсон и Баја Мали Книнџа). Али Социјалистичка партија Србије остаје партија оптерећена баластом улоге коју су њен бивши вођ и њени чланови играли у нашој новијој историји, и то сви Ненади Милосављевићи, Срђани Драгојевићи и Предрази Ј. Марковићи, људи са големим постигнућима у својој струци, убеђени левичари који су у највећу (номинално) социјалистичку партију у Србији ушли из искрене жеље да дају свој допринос померању друштвених прилика на боље, не могу променити. Па ипак, морам пристати уз Пецу Поповића, који је средином деведесетих о Галији записао да су „песме важније од грехова и повремених погрешних отпловљавања“. (Заиста, који од мојих највећих рок хероја би се на другог могао бацити каменом?) А онда и: „Ја имам плоче и на њима драге песме. Галија славу, безбедност и популарност. Свако оно што је понајвише желео. Остало није важно.“

 

(Текст је изворно објављен на порталу Balkanrock.com 26. децембра 2016)

Advertisements