Мисао

Уметник је учитељ душе, као дрво трешње, Милица Цинцар Поповић

Уметник је учитељ душе, као дрво трешње

Омиљени празник Јапанаца је Фестивал трешњиног цвета. Јапанци у то време мењају своје уходане распореде, како би нашли време да се прошетају међу дрвећем трешње, да виде процес цветања.
Првог дана фестивала, млади цветови имају боју и мирис радости извирања новог живота. Латице су тако нежне, њихова краткотрајност је очигледна, али радост због рађања лепоте овде и сада је утолико већа..
Другог дана фестивала, јапанска срца су испуњена дивљењем, страхопоштовањем и усхићењем док цветови достижу врхунац своје лепоте и величанствености, блистајући тако да их цео свет види. Песма Свемира, о радости и лепоти постојања.
Трећег дана фестивала цветови трешње се ослобађају своје везаности за живот, и без опирања и противљења, падају правећи покривач на стазама који као да је од снега. Цветови одбацују своје латице, губе своју лепоту заувек. Ускоро ће нестати ружичаста белина тла и утопити се у тамну земљу. То је дан за тугу и бол а ипак, узрок туге доноси и радост, обећање живота. Цветови, на врхунцу лепоте, напуштајући живот најављују неумитност поновног цветања идуће године. И тако у круг, заувек, бесконачно: живот је тако леп и гаси се брзо, да би се родио нов, и нов, и нов…
Једина сталност је бесконачно понављање циклуса. Пореметити циклус, можда продужити период цветања, значило би уништити лепоту.
Лепота је у сталној измени рађања и умирања. Када тмину поља бескрајних могућности пресече сјајна искра намере о животу, настаје живот, да би се расуо натраг у поље бескрајних могућности, како би могао да настане нов живот… Бесконачно понављање уношења светла у таму; баш као и убацивања белог квадрата у црни круг. Живот у настанку, који ће тек добити свој облик, намену – бог зна коју – почиње да титра. Оштри углови белог забијени у меку облину црног стварају вибрацију. Симбол је жив, постаје учитељ. Али, његово тумачење би спустило вибрацију на ниво смрти. Тумачити га, значи отети његову животну снагу и нахранити њоме свој рационални его.
“Права уметност у свом врхунском изразу није тек производ емотивих или интелектуалних титанских залагања (и ако су та залагања неопходна да би се рад обавио). Сила која рађа ремек-дело не извире из талента већ га натапа; она није производ уметникових квалитета, ма како изузетни они били. Не, та сила користи уметникове квалитете, као мајсторски инструмент који може да одзвања вибрацијом универзалне душе, преносећи је тако кроз свет.”
Овим речима је Педро Виктор Родригез у Мадриду 2007. године отворио серију концерата и предавања посвећених Волфгангу Амадеусу Моцарту и изрекао суштину уметничког стварања која уметника чини сретним док ствара и несретним кад му се поставе сва она питања која од њега траже да своје стваралаштво рационализује. Уметник је посланик, гласоноша који пролазном, локалном, преноси своја виђења универзалног и вечног. Бог јебесконачни круг чији је центар свуда, а опсег нигде; уметник је онај, који зна, искуствено осећа, да је центар у њему. Који зна да ничег светијег и ничег величанственијег нема – не може бити – од улоге инструмента за силу из које живот постоји. Стварати, значи угасити се тако да и најмањи пламичак личног утихне, како би у уметника као у плодну материцу продрла СилаУниверзалне Душе. Тако настаје плод који је уметничко дело.
Није сврха уметничког дела да некога забави, или да му декорише животни простор. Уметничко дело је сведочанство суштине. Оно се не поима рациом – не само рациом – већ разговара с нашом душом. Уметник је онај, који омогућује да душа разговара са својим извором, из кога потиче и у који се враћа. Душа памти те разговоре, од њих учи и развија се.
И зато, ако ме ико пита шта значи то, бити уметник – а питали су ме, разни, и надам се да више неће а мислим да хоће – ја не знам други одговор осим: Уметник је учитељ душе, као дрво трешње.

Милица Цинцар Поповић

Advertisements
Мисао

Различито-исто, Иван Матејевић

У сталном  балансирању између истока и запада (највише у политичком смислу), наметало  се питање где нам је боље.

Једни су били за мајчицу Русију, корен наших живота, свесловенство, руска душа, водка, бахато понашање, Лењин, Стаљин, комунизам, Калашњиков, Бајкал пушке, Наган и ТТ пиштољи,  Зенит и Смена 8, Волга, Москвич и Лада,  Јуриј Гагарин, Толстој, Чехов, Достојевски, Шолохов, Пушкин, Горки, Мајаковски, Јесењин, Блок и Солжењицин, Езенштајн, Тарковски и Михалков, степа, Сибир………….Е!

Други за просперитет и новитет, потрошачко друштво, фармерке, каубоји, исто бахато понашање,  Шевролет, Кадилак и Форд, виски, марлборо, лаки страјк, Ремингрон, Колт, Смит и Ветсон, Линколн, Рузвелт и Кенеди, По, Жид, Фокнер,  Милер,  Хемингвеј, Селинџер, Керуак, Сингер, Буковски и Дилан, Хјуз, Казан и Спилберг, Калифорнија, Холивуд………Е!

Стално смо у неког гледали као у Бога. Дивили му се, попримали одушевљено и преносили то на наше потомке.

Ствари никад нису црно-беле.

Налетео сам на  нека истраживања која се сада појављују, а тичу се човека. Живота човека. Бригa о животу човека.

Кренуло је прилично наопако по човека чим се обраћа пажња о човеку толико.

Рече ми један пријатељ како је видео на улици ових зимских дана дечака, рекао би да не иде још у школу, како бос у пиџами седи на плочнику.

Не проси!

Само седи и игра се неким затварачем од пивске флаше. И нико не обраћа пажњу на њега. Виде га, али само прођу поред њега.  И мој пријатељ.  Касније је  о томе много размишљао и са мном разговарао. Чуди се како службе одређене за то не регају.

Не треба се чудити.

Не реагују оне више.

Онда сам се сетио када сам мог друга Иљу, који је живео и у Москви и у Њу Јорку негде крајем седамдесетих година прошлог века упитао да ми направи разлику живота у Русији и Америци, а он ми испричао причу. Како је нека жена пала на улици у Њу Јорку и сви су притрчали да јој помогну. Пошто  нису нашли њену картицу осигурања, оставили су је и она је умрла. Аутопсија је утврдила да би остала жива да су позвали помоћ на време. Нису је позвали зато што би онај, ко позове морао да плати све трошкове и то одмах. А касније су установили да је имала картицу осигурања, али је није понела, јер је пошла само у дућан на ћошку да купи потрепштине. Е, каже Иља, то у Русији не може да се догоди, јер је тамо брига о човеку већа. Тако је барем било. Иљу нисам давно видео, али мислим да је и у Русији сада као  у Америци, као и код нас. Ствари  су се промениле. Јесте да је друштво у Русији, а и код нас, ондашњих година имало велике мањкавости, али је бар брига о човеку била с пуно хуманости и људскости. Сада више није. Показују истраживања.

Промена су  започеле  још тад. Покушај формирања једног друштва који је имао јаку социјалну базу није успео. Новац је однео своју победу и он увек мора да буде у поседу мањине како би потчинили већину. Само су неке од земаља Бенелукса и Скандинавије прихватиле социјалне структуре какве смо ми некада имали. Зато што су добри. Стављају човека изнад свега и о њему брину како би друштво просперирало.

 

Када говоримо о проблемима људи који су живели у комунизму источне Европе, пре свега имамо на памети њихову скученост, „лош живот“, немогућност избора, забране и неимаштина. У ствари ми немамо праву представу. Истраживања су приказала да је живот у таквој средини био с много мање стреса и више љубави. Без обзира што су жене чекале у реду за намирнице и што није увек било меса. Нама је  то тако јадно изгледало тада, у ствари поред свега тога они су водили стабилан живот.

Нама је тако изгледало тада, у ствари поред свега тога они су водили стабилан живот.

Поготово жене, ма колико то апсурдно било. По истраживањима  Кристин Р. Гадси, професорке источноевропских студија на Универзитету Пенсилванија, аутора чувене књиге о комунизму „Црвени мамурлук заоставштина комунизма 20. Века“, жене источног блока су, од жена западног блока имале више секса и више су уживале у њему. На основу компаративне социолошке студије Источне и Западне Немачке спроведене након уједињења закључујемо да су жене источне стране зида упркос суровијим условима живота и рада,  доживљавале двоструко више оргазма него западне стране зида, и поред тога што су оне уживале у раскошима капитализма имале су лошији секс од ових које су чекале ред за најосновније потребштине.

У разговору с Аном Дурчевом која је 43 године живела у комунистичком режиму, закључује да је либерализам отргао од људи способност да развију здраве романтичне односе. Ружне ствари нису пореметили романтични живот.   Када би се жена, са ових простора, развела издржавала је себе без потребе материјалне потпоре било ког мушкарца, јер је имала свој посао, лични доходак, радила је шта је хтела. Дурчева каже да је њен живот пре пада берлинског зида био много пријатнији но што је то живот њене ћерке рођене крајем седамдесетих, која је презаузета и исувише уморна за било какву забаву. Води стресно, незанимљив живот.

„Моја мајка врши притисак на мене јер не разуме колико је тешко сада родити дете. Колико је било лакше пре пада Берлинског зида. Имали су вртиће, дневне боравке, могле су да одлазе на породиљска одсуства, а да их посао свеједно сачека. Ја радим од уговора до уговора. Немам времена да будем трудна“.

Ово о чему говори  Анина ћерка је еманципација жена комунистичких друштва Европе, која је чинила суштину битну за „научно-социјалистичка“ друштва. И поред тога што су темеље родне равноправности поставили још Фридрих Енгелс и Аугуст Бебел у 19. Веку, Александра Колонтајева (тврди да љубав мора бити ослобођена економских стега) и Владимир Илич Лењин су иницирали сексуалну револуцију још у раним годинама формирања Совјетског савеза. Тако да су жене  у Русији имале право гласа 1917. године, три године пре САД-а. Закон о разводу брака, гарантовао им такозвана „репродуктивна права“ тако да су оне постале радна снага која је служила да се убрза индустријализација после Другог светског рата, а у исто време су се ослободиле зависности од мушкараца у финансијском смислу. Лењин је баш добро разрађивао тезу еманципације жена у смислу родне равноправности тако да је донео закон о национализацији жена по коме је супруг имао приоритет права на секс са својом женом два или три пута недељно (не могу да се сетим тачно, давно сам то читао) у односу на остале мушкарце који су то право имали после њега. Овај закон је укинуо Стаљин који је тридесетих година заговарао концепт породице као нуклеуса друштва и обезаконио абортус чиме је замало деградирао процес родне равноправности.

Градећи жену будућости научни социјализам је лишио  путовања на запад и могућности сазнања о животу у тој средини, али јој је зато омогућио многе добробити па и добар секс.

Како ствари данас стоје, више нам није интересантно ривалство између „истока и запада“ (осим политичарима и политички ангажованим бићима), понекад имамо носталгију за прошлим временима и констатацију да није више ништа исто, није више ништа као што је некад било, материјално је надвладало свако идејно и духовно. Сада, и поред тога што смо много бирали и желели ни добар секс не можемо да имамо.

 

 

 

Мисао

Све што љубимо, створили смо сами, Иван Матејевић

СВЕ ШТО ЉУБИМО СТВОРИЛИ СМО САМИ

стваралаштво и љубав

Сама чињеница да стваралаштво проистиче из љубави, односно да су љубав и стваралаштво неодвојиве целине, сродне и јединствене, потврђена је и у тези да све што стварамо морамо претхдно волети и за све време стваралачког чина љубављу  морамо поткрепити сваки корак како би тај стваралачки чин био успешан. Закључак је једноставан оно што се ствара мора пре свега да се воли да би уопште могло да буде створено.

Као и у Песми жени- Ј. Дучића, у којој нам песник јасно предочава блискост  љубави и стваралачког чина, упоређујући љубавни затос са стваралачким, говорећи о сновиђајности и иделализацији, помешаности осећања између сна и јаве, љубави и стваралачког чина, тако се и јасно издваја чињеница да се само из љубавног заноса може створити неко дело.

Љубав је комплексно осећање. Сама помен на реч љубав наводи нас на љубав међу људима, платонску или физичку, љубав међу љубавницима, љубав између родитеља и деце, љубав међу пријатељима, али она не искључује и све друге облике љубави – љубав за послом који се обавља, љубав за поједине врсте уметности, љубав за одређење појаве и ствари, љубав као универзално и свеопште осећање. Комплексност љубави као осећања налаже нам на схватање, не само ширину овог осећања но и сву њену дубину и распрострањеност  и свеобухватност у најпериферније свере живота, тако да се слободно може говорити о осећању које обухвата све сегменте живота.

Но зашто су баш љубав и стваралаштво уско повезани. Пре свега што је и стваралаштво јако распрострањено и свеобухватна људска делатност, јер се све своди на стваралаштво као прву, основну и најважнију делатност људског постојања, а затим и то што је и једна и друга ствар (и љубав и стваралаштво) својствена људима, односно у овим облицима једино је карактеристична особина људи.

Сада свакако можемо да говоримо о разним облицима и љубави и стваралаштва, али повезаност је неизбежна. Све што стварамо можемо једино ако волимо, а само ако волимо можемо да стварамо. Повезаност љубави и стваралаштва прати нас од детињства. Само оно што јако желимо можемо да остваримо и само са великим веровањима можемо да успемо и да тим будемо задовољни.

Дилемичност и полемике се јављају и у љубави и у стваралаштву. У смом чину стваралачком сумњичавост у исправност поступка и самог стваралачког чина може да буде и покретач, али и да блокира понекад, само што је  у самом стваралаштву то неизбежна ствар. У љубави, такође се јављају различите непожељне сумње у исправност и неопходност па је и сама чињеница да је љубав сва у различитим фазама доноси нам неспокојство и немир који је својствен стваралаштву.

Само је једно свакако најважније и непобитно нема стваралаштва без љубави а ради се о две најважније делатности људи. Без њих се свакако не може. Баланс који треба успоставити између ове две најважније људске делатнсти чини животно умеће успешним и живот срећнији. На свим пољима треба тежити јединству међу љубављу и ствралаштвом у најбољој могућој међуравнотежи, а за ту равнотежу сами смо одговорни јер смо ми ти који креирамо љубав и претачемо је у наш стваралачки потенцијал.

Иван Матејевић

Мисао

Једног дана испред, Иван Матејевић

Докле ћете да стојите ту?
Док не уђемо.
Зар ви нисте били унутра?
Нисмо. Ми смо овде први пут.
Све ми се чини да сам вас виђао овде.
Не то су били неки други.
Ипак, морате да сачекате.
Докле више да чекамо?
Док не дође ред на вас.
Али на нас је одавно дошао ред.
Није. Молим следећи.
Докле ћете да уводите преко реда. Доста нам је те протекције. Не можемо више то да подносимо!
Молим вас! Они су дошли пре вас.
Кад пре нас? Као да ми нисмо били овде па не знамо! Од кад смо ми овде, а кад су они дошли?
Молим вас склоните се и пустите њих да уђу. Они су благовремено попунили све потребне формуаре и урадили све што се од њих захтевало.
Ми смо још прошли пут попунили формуларе!
Зар нисте рекли, малочас, да сте овде први пут?
Јесте први пут смо данас.
Видите да сте неискрени, а и податке које сте уписали су такви – неискрени и нетачни.
Нисмо уписали нетачне податке него су питања била нејасна, а пре свега двосмислена. Уосталом нису формулари баш најважнији. Све ћемо разјаснити кад уђемо, на лицу места. Ми смо такви – непосредни.
Ма ви као да не желите да схватите – Формулари су предуслов да уђете. Уопште не можете да уђете уколико вам формулари нису ваљано попуњени. Уосталом и они су попуњавали више пута, све док то нису урадили на онај начин на који смо ми то захтевали, али су послушно следили наша упутства. Док ви, све нам се чини, да ви намерно не желите да испуните формуларе, а онда желите на силу да уђете, као да терате неки инат и увек кад поново дођете кажете да сте овде први пут.
Први, други није то сад важно, ми мислимо да сте ви према њима били попустљиви и прихватили им формуларе. Ко зна шта су они тамо писали.
Без обзира. Правила су правила. Молим вас да се склоните! Попуните формуларе и сачекајте свој ред! Будите стрпљиви. То је врлина. Доћи ћете и ви на ред.
Кад? Кад се сви изређају! Кад сви уђу пре нас, па за нас не остане ништа! Доста је нама више ваших јавашлука, протекција, завитлавања малтретирања и осорног понашања! Не можемо више ми да трпимо ту зајебанцију! И знате шта: Да се носите у три лепе и ви и сви они унутра! Не морамо ми да уђемо кад је таква ситуација!
Е, па да знате да сада нећете ни ући. Сада сте се баш показали какви сте!
Море, марш!
Марш ви!
Све се ово догађало испред једних од врата Европске уније.

Мисао

Непотребне истине

„Непотребне истине“ …

Поезија – занимљивo место у животу паланке или

„непотребна истина„?

 

Овако формулисано насловно запитивање скоро до ивице потпуне резигнације, усмерено је на проказано али и даље заводљиво подручје улоге или функције поезије уопште, не само у провинцији, а које пре и чешће опседа песнике неголи све остале који постојање стихова узимају као један од незанемарљивих момената постојања уопште.

Када се ради о књижевности, реч провинција можда је помало застарела, јер у тзв. српској провинцији живе и стварају данас важни писци овог језика. Београд јесте престоница и књижевног живота, у њему се сабира и прелама савремена српска литература, али завидан број песника и писаца ствара у ,,малим“ местима.

А да ли је поезија занимљиво место у животу паланке или ‘’непотребна истина’’?  Да ли провинција хаје за свога писца?

Неко је рекао да је провинција као и револуција – једе своју децу. Мале средине спонтано прихватају само оне речи које јој изгледају ваљане само за ,,спољашњу употребу“. Већином не пристају на оне друге речи, чију бит оне не виде, за које сумњају да могу да их обману у погледу њихових стварних моћи и усвојених вредности. Песник који ствара у унутрашњости вечни је странац и међу најближима. Наоко једноставни и доброћудни људи паланке, траже од њега да служи истоме оном чему и они служе – спољашњем свету; они од песника захтевају ‘’корисност’’. Њихову сненост често стресе неочекивана бруталност – крвави ускличник на крају безличне реченице. Тада трома збиља огрезне у, како рече Бранко Миљковић, „непотребне истине и одушевљена клања“. Нема ни наговештаја неке поетичке објаве која би уместо постваривања испровоцирала нечију читалачку реакцију и вредносни суд. Дух паланке је апсолутно веран својој затворености. Слаба је утеха што вас нико не присиљава да аплаудирате.

Одакле онда песникова потреба за изласком из свог скровишта, за излагањем, често, и културном лицемерју? Да ли је то мазохизам среће на путу до највеће слободе? Или је то једини начин да би се мислило, продубило оно што заслужује да буде продубљено, да би се изашло из тишине која подсећа на тишину из песме о Лорелај када је море прогутало и чамац и човека? Или све то произилази из божански утопијског карактера поезије који је нагони без престанка да за свој немушти говор пронађе речи разумљиве спољашњем свету, да противречи стварности, а да једва то и сама није?

Иво Андрић је записао у Знаковима поред пута: „Они који који заиста воле свој родни град, који су му верни, и имају срчаности и стрпљења да остану на једном месту, на свом месту, и онда кад све гони човека да тражи друго, само они ваљда, имају овакве дивне и свечане тренутке као велике награде за своју истрајност и оданост, у тим трeнуцима њихов живот одједном се преображава и бива раскошан, богат и заносно леп„, и ја верујем, да се баш из те и такве судбине песника и поезије истовремено јављају и немир духа и необјашњива потреба за индивидуалношћу, чије су садашње књижевне појаве директни одраз, било да се скромним гласом јављају из удаљене паланке или врцају у пламеним језицима из центра ватре. Јер поезија је једна. Она је та која окончава  изолованост, она је та која ће и из несавршеног језика изнова узлетети попут олакшане радости, као птица из гомилице прашине, пробуђених чула за све лепоте и дражи, радости и туге мале вароши.

И док се иза брда ваља светски хаос, бука и бес, дисонантна збрка идеја, за поезију, за све нас, неминовно ће доћи бољи дани, јер, цитираћу Вилијама Батлера Јејтса:

‘’Наши градови су копирани фрагменти из наших груди;

И Вавилони у сваком човеку настоје да одразе

Величину његовог вавилонског срца.’’

На нама је да доплићемо и наплићемо оквире у које се могу уметнути још многа времена и људи, како бисмо путевима блиским померили границе постојања неприметно. Скептици ће можда рећи да то нема значаја у садашњем невремену, губећи из вида да је поезија циљ који је у доброти Бога, а ми немамо право да било о чему испитујемо Створитеља, упркос чињеници да се  истина која је садржана у поезији често сматра непотребном истином.

Али, не треба бринути! Ионако је у поезији најважнија ствар баш – поезија.

 

Слободанка Живковић

 

Проговори да те видим, 

трибина у Удружењу књижевника Србије у Београду

 поводом Светског дана поезије, 2013. године.