Дан по дан - алексиначки културни календар&интерпункција; Књига

ПРОЖИВЉЕНЕ ПЕСМЕ

ПРОЖИВЉЕНЕ ПЕСМЕ

 

Сећам се слике: Гордана Брајовић стоји у оквиру прозора. Тридесет осам јој је година и држи бебу у рукама. Та беба је, ево, дорасла да о Гордани може говорити на манифестацији посвећеној успомени на њу. А успомена имам. Говорио сам о многим песницима. Већину нисам упознао, осим преко њихових речи. И оно неколико које сам познавао упознао сам најпре као песнике, а тек онда као људе. Све су то били захтеви које је посао књижевног критичара стављао пред мене. Али Гордане се сећам од кад моје сећање постоји. И ја тада нисам знао да је она песникиња, јер у кући мојих родитеља она није била песник, већ само пријатељ. Ако са за пријатељство икако може искористити реч „само“. Тек када ми је било деветнаест и када сам почео да студирам, сазнао сам да је тета Гордана угледни песник за децу. То је било годину дана пре њене преурањене смрти, а тада већ није долазила до Алексинца редовно као раније и нисмо се више видели. Нити сам имао прилике да прозборим са Горданом песникињом, нити је она имала прилике да сазна да је беба коју је некад држала у наручју одабрала пут писане речи.

Тако сада имам само успомене, које могу да анализирам у ретроспективи. Њене стихове, као што рекох, нисам читао док је била жива и нисам могао да је питам о њима. Али сам сам трчао истим оним двориштем и истим шибљацима поред Моравице, по којима је она одрастала и које је касније уткала у своје песме. А двориште је било чаробно. Тако пространо, за разлику од скучених алексиначких плацева, у очима детета готово бескрајно. Чудно двориште и чудна кућа, али тада ми је то било очекивано – тета Гордана и чика Раде су били људи који су одлазили у далеки свет и враћали се да са завичајем поделе утиске. Још се негде по кући повлачи шал од кашмирске свиле који је поклонила мојој мајци и који је мирисао на даљину и мистерију. Толико су говорили о Индији, да сам ја – могло ми је тада бити пет година – на речи мојих родитеља да ћемо отићи да посетимо Брајовиће, детиње убеђено питао „Идемо у Индију?“ За мене су они били Индија, где год да су, па и у пространом дворишту у Суботинцу. И слике које су заостале по нашим породичним албумима приказују Индију из моје маште. На њима је Гордана у свиленим дугим хаљинама, са шеширом на глави, са огрлицама и ђинђувама уплетеним у косу. И на свим сликама има осмех, истовремено тајанствен и пун животне радости. Ја тада нисам знао да то у њој песме бораве и кроз њен осмех намигују.

Ево већ скоро тридесет година како нисам био у Горданиној кући. Стално одлажем, јер се бојим да ће двориште у стварности бити много мање него у мојим успоменама. Да ће кућа бити мање чудна, обична и свакодневна. И онда нећу моћи песме да читам са сећањем за очима, већ ће ми слике кварити оно ново, тек виђено и нимало чаробно. А нисам сигуран ни да бих умео да погодим пут, јер у мојим сећањима до њеног дворишта се стиже тако што мој отац вози кроз шумарке каквих нема другде. Тада сам, чини ми се, веровао да се до Горданине куће не стиже обичним путевима, већ да се мора јако маштати.

Кад сада читам песму Брест, ја се дрвета и сетим. У мом сећању то је највише дрво које је икада постојало. Осетим у тим стиховима као да је неки мој познаник почаствован речима.

Слично је и са песмом Кад сам била дете. И сада могу да замислим биљке и кишу на жици, и сва чудеса које дете измашта и која у његовој машти постану стварна.

Само једног ми буде жао. Мајка је један од важнијих мотива Горданине поезије. За већину читалаца то ће бити лик мајке, који се толико често јавља у делима многих песника и писаца. Али у Горданиним песмама ја видим лик бака Љубице. Сећам се милог лица и, за жену са села, неочекиване умешности са речима и људима. Упознао сам много песника, па не жалим много што нисам знао да је и тета Гордана песник. Али нисам упознао никога ко је постао лик у песми. И зато ми буде жао што Горданине песме нисам тада познавао, јер бих онда бака Љубицу посматрао пажљивије и другим очима, и била би за мене још необичнија. Свакако је завредела да се у песмама нађе.

И сада, као одрастао човек, кроз кога су прошле многе песме, читајући Горданине песме могу боље да разумем зашто се у мене сваког лета увлачио немир. Тада смо били песникиња и дете, а сада знам да смо били и припадници истог племена – племена које на сред свог села светкује око великих ватри и обожава речи као идоле.

 

Алексинац.

(Горданина недеља, 2018)

др Иван Стаменковић

(алијас Иван Драјзл)

Advertisements
Дан по дан - алексиначки културни календар

Легат Братислава Крстића

Ретко се догађа, у последње време, да се добијају дарови. Друштвене околности и начин живота нас приморавају да се тако понашамо. Углавном уступамо уметничка дела за неку надокнаду.
Али ево јединствене прилике.
Поклон Братислава Крстића.
Петнаест слика Завичајном музеју Алексинац.
Бата Крстић слика од школских дана. Како га је живот распоређивао, сликарство му није постала професионална делатност. Определио се за правне науке, али није напуштао сликарство. Напротив још је интензивније радио, без морања, растерећен. Учио је успут. Од колега, помиње Павла Насковића и Владу Јанковића као сликаре од којих је највише научио. Експериментисао је али није импровизовао. Опробао се у различитим жанровима и стиловима. Искушао све врсте техника. Једоставно он је до сада своје сликарство сводио на трагање. Што се примећује из великог броја његових радова, које је излагао на досад пет самосталних изложби и безброј колективних још из СФРЈ. Учесник је и више колонија у Рибарској бањи, баш тамо има доста Батиних слика у ходницима болнице што потврђује вредност и однос публике према његовим сликама, и учесник је Сликарске колоније –Алексинац неколико пута.
Интересантно је да је своју прву самосталну изложбу – „20 експоната“, приредио 1974. године, баш у Завичајном музеју коме сада поклања петнаест слика.
Далеко од тога да он престаје с излагачким делатностима, наш утисак је да тек почиње. Штошта ћемо ми још доживети од овог сликара.
Ово је само одуживање.
Имам утисак да је Бата добио потребу да се одужи свом граду, суграђанима који су му пружали подршке толиких година, дарујући слике Музеју. Тиме он даје велики допринос култури наше средине, јер су музеји посебне установе које више од осталих раде на очувању традиционалне културе и самим тим чувају нацију. Не вођење рачуна и потскивање традиционалне културе, с чим се срећемо у последње време све чешће и чешће, наноси велику штету нацији. А то ћемо освестити када буде касно. Формирање овог легата има сада и тај, можда најважнији значај. Очување локалне културе. Алексинац је мала средина, која је изнедрила велики број уметника, поготово ликовних. То још више даје на значају овом легату. Свакако да је овакав дародавни чин значајан за поколења и развијање наше културе.

Иван Матејевић,

говор на отварању изложбе Бате Крстића

Дан по дан - алексиначки културни календар

Флаута и клавир

Музички програм Центра за културу и уметност отпочео је концертом Анђеле Братић, професорке флауте на Факултету музичке уметности у Нишу и њеног колеге, пијанисте Драгана Јовановића. Концерт је одржан у Галерији 2 наше установе , са почетком у 19 сати 16. јануара текуће године.

Програм је био ,чак и за оне који се не сврставају у врсне познаваоце дела за флауту, брижљиво одабран и бравурозно и високо професионално изведен. О томе сведоче и подаци из биографија ових младих музичких уметника. Галеријски просторпублика је испунила до последњег места и помно пратила извођење.

Речју, изванредан почетак ,,музичке“ године у Алексинцу.

У Алексинцу, 17.јануар 2017.                                                              Марина Биорац Динић, стр. сарадник

Меијдки извештај → Алпрес

Дан по дан - алексиначки културни календар

Почела сезона 2018.

,,Stand-up“комедијом Ивана Драјзла у четвртак, 11. јануара започела алексиначка позоришна сезона 2018. Љубитељи Ивановог рада нису пропустили прилику да уживају у његовом перформансу, а коментари задовољних посетилаца подстрек су организатору да размишља о сличним програмима.

 

 

Дан по дан - алексиначки културни календар

Магија плиша – изложба Бојане Тривић

Бојана Тривић, сликарка из Београда, представила се алексиначкој ликовној публици једном необичном изложбом портрета. Необичном тим пре што је, уместо на платну, портрете урадила на плишу, који је као материјал веома мало заступљен у српском сликарству. Непредвидива и „жива“ површина плиша захтева стрпљење и обавезује уметника на сигуран и вешт потез. Једном нанета боја више се не може скинути и нема много простора за поправку. Као и код акварела.

Сликање уљаним бојама на подлози од плиша је стара средњовековна техника која је потекла на Далеком истоку и која се мењала у зависности од материјалних и техничких услова савременог доба. Оригинална метода минуциозног осликавања плишане површине очувала се до данас и то, како сама ауторка рече на отварању, у оквирима Руске православне цркве, где је коришћена за представљање светиња. Циклус портрета рађених иновативном техником уљаних боја на свиленом и памучном плишу Бојана је започела 2013. са непрекидним истраживањем могућности ове технике у области ликовности и сликарске технологије на веома захтевном медијуму.

„У уметности, као и у свим другим делатностима, има оних који умеју да изаберу за себе лакши пут; а има и оних других који на све задатке које живот носи, још и сами себи додају по који. Бојана Тривић је очигледно од тих других, јер се одлучила на најтежи уметнички задатак, а то је – да представи лепоту. На нашу срећу, јер вечита дилема публике и колекционара – да ли дати предност уметничкој или естетској вредности слике, кад су Бојанини радови у питању, не постоји. Они задовољавају оба критеријума, са високом оценом“ – написала је књижевница Милица Цинцар-Поповић.

Бојана Тривић је дипломирала дизајн енетеријера и намештаја на Факултету за дизајн, на Универзитету Унион у Београду 2011. године. Претходне две самосталне изложбе имала је у Београду, а учествовала је и на већем броју колективних изложби сликарства и керамике широм Србије.

„Плишани портрети“ Бојане Тривић могу се у Арт галерији погледати наредних десет дана.

Извор: Алексинац прес

Дан по дан - алексиначки културни календар

Концерт хорова ЦКУ и гостију

У четвртак, 21. децембра одржан је концерт хорова Центра за културу и уметност и сарадника. Тачније , наступили су – Дечји хор „Мали вокали“ под диригентском палицом Марије Петровић професорке музике, Омладински хор којим руководи Миља Миловановић такође професор музике, Алексиначки мешовити хор „Шуматовац“ уз Марију Зовко, вишегодишњег диригента, и на крају , имали смо прилику да уживамо у звуцима џез стандарда које су интерпретирали чланови Џез оркестра Музичког клуба Алексинац. На челу овог оркестра био је  вишегодишњи музички педагог Живорад Жижа Милосављевић.

Читаво вече протекло је у атмосфери какву може само музика да изнедри и дочара. Почев од најмлађих извођача, па преко разиграних тинејџера Омладинског хора до већ потврђених и награђиваних чланова хора Шуматовац , завршно са изванредним  младим музичарима Џез оркестра који су дали завршни печат својим звуком а поготово солисткињом Валентином Јашаревић која је добила, сасвим заслужено, највећи аплауз.

Све у свему било је ово једно изванредно музичко предпразничко вече и један од бољих увода у наступајућу годину.

                                                           Марина Биорац, стручни сарадник ЦКУ

Дан по дан - алексиначки културни календар

Дан руске културе

Дана 21. децембра одржан је Дан руске културе у Великој сали Дома културе – ученици шест школа општине Алексинац у којима се учи руски језик, приказали су свој једноипочасовни програм многобројној алексиначкој публици.
Важно је да споменемо да је овогодишњи Дан руске културе организовао Актив наставника руског језика општине Алексинац у сарадњи са Центром за културу и уметност Алексинац, а уз подршку саме општине.
Програм је био веома разнолик и богат! Било је ту руских песама, руског плеса, композиција на хармоници, глуме и рецитација на руском језику, које су ученици заједно са својим наставницима припремили и извели са пуно љубави!
Програм је био отворен изложбом ликовних радова и паноа ученика основних школа.
Дан руског језика и културе постао је већ традиционална манифестација у којој учествују ученици Основне школе „Вук Караџић“ из Житковаца са наставницама Вером Рајковић и Горданом Китановски, ученици Основне школе „Стојан Живковић Столе“ из Трњана са наставницом Маријом Златковић, Основне школе “Свети Сава” из Суботинаца са наставницом Иваном Илић, Основне школе „Десанка Максимовић“ из Катуна са наставницом Зорицом Петровић, Основне школе “Аца Синадиновић” из Лоћике са наставницом Једренком Митић и Алексиначке гимназије.

Циљ ове манифестације није само промоција руског језика и културе и билингвалног одељења Алексиначке гимназије, већ и подсећање на то да су руски и српски – братски народи, да нас везују заједнички корени, језик и писмо, православна вера и духовна блискост, вековно пријатељство и сарадња. На територији општине Алексинац постоји много места и споменика који су се очували до данашњих дана као сведоци времена и доказ наше историјске повезаности.

У име Актива наставника руског језика, као и у своје лично име, захваљујем се свим учесницима програма, свим гостима који су својим присуством и учешћем не само подржали, већ и дали на значају нашој манифестацији! Посебно се захваљујемо представницима НИС-а, г-ђи Марији Шибанов, представницима Хуманитарног центра у Нишу, управнику Департмана за руски језик и књижевност у Нишу, представницима „Гимназије Светозар Марковић“ , директорима и наставницима који су подржали своје ученике, учеснике приредбе, родитељима, и свима осталима који су дали допринос успеху ове манифестације!

Оливера Војиновић, проф. руског језика

руководилац Актива руског језика