ПРОЖИВЉЕНЕ ПЕСМЕ
Сећам се слике: Гордана Брајовић стоји у оквиру прозора. Тридесет осам јој је година и држи бебу у рукама. Та беба је, ево, дорасла да о Гордани може говорити на манифестацији посвећеној успомени на њу. А успомена имам. Говорио сам о многим песницима. Већину нисам упознао, осим преко њихових речи. И оно неколико које сам познавао упознао сам најпре као песнике, а тек онда као људе. Све су то били захтеви које је посао књижевног критичара стављао пред мене. Али Гордане се сећам од кад моје сећање постоји. И ја тада нисам знао да је она песникиња, јер у кући мојих родитеља она није била песник, већ само пријатељ. Ако са за пријатељство икако може искористити реч „само“. Тек када ми је било деветнаест и када сам почео да студирам, сазнао сам да је тета Гордана угледни песник за децу. То је било годину дана пре њене преурањене смрти, а тада већ није долазила до Алексинца редовно као раније и нисмо се више видели. Нити сам имао прилике да прозборим са Горданом песникињом, нити је она имала прилике да сазна да је беба коју је некад држала у наручју одабрала пут писане речи.
Тако сада имам само успомене, које могу да анализирам у ретроспективи. Њене стихове, као што рекох, нисам читао док је била жива и нисам могао да је питам о њима. Али сам сам трчао истим оним двориштем и истим шибљацима поред Моравице, по којима је она одрастала и које је касније уткала у своје песме. А двориште је било чаробно. Тако пространо, за разлику од скучених алексиначких плацева, у очима детета готово бескрајно. Чудно двориште и чудна кућа, али тада ми је то било очекивано – тета Гордана и чика Раде су били људи који су одлазили у далеки свет и враћали се да са завичајем поделе утиске. Још се негде по кући повлачи шал од кашмирске свиле који је поклонила мојој мајци и који је мирисао на даљину и мистерију. Толико су говорили о Индији, да сам ја – могло ми је тада бити пет година – на речи мојих родитеља да ћемо отићи да посетимо Брајовиће, детиње убеђено питао „Идемо у Индију?“ За мене су они били Индија, где год да су, па и у пространом дворишту у Суботинцу. И слике које су заостале по нашим породичним албумима приказују Индију из моје маште. На њима је Гордана у свиленим дугим хаљинама, са шеширом на глави, са огрлицама и ђинђувама уплетеним у косу. И на свим сликама има осмех, истовремено тајанствен и пун животне радости. Ја тада нисам знао да то у њој песме бораве и кроз њен осмех намигују.
Ево већ скоро тридесет година како нисам био у Горданиној кући. Стално одлажем, јер се бојим да ће двориште у стварности бити много мање него у мојим успоменама. Да ће кућа бити мање чудна, обична и свакодневна. И онда нећу моћи песме да читам са сећањем за очима, већ ће ми слике кварити оно ново, тек виђено и нимало чаробно. А нисам сигуран ни да бих умео да погодим пут, јер у мојим сећањима до њеног дворишта се стиже тако што мој отац вози кроз шумарке каквих нема другде. Тада сам, чини ми се, веровао да се до Горданине куће не стиже обичним путевима, већ да се мора јако маштати.
Кад сада читам песму Брест, ја се дрвета и сетим. У мом сећању то је највише дрво које је икада постојало. Осетим у тим стиховима као да је неки мој познаник почаствован речима.
Слично је и са песмом Кад сам била дете. И сада могу да замислим биљке и кишу на жици, и сва чудеса које дете измашта и која у његовој машти постану стварна.
Само једног ми буде жао. Мајка је један од важнијих мотива Горданине поезије. За већину читалаца то ће бити лик мајке, који се толико често јавља у делима многих песника и писаца. Али у Горданиним песмама ја видим лик бака Љубице. Сећам се милог лица и, за жену са села, неочекиване умешности са речима и људима. Упознао сам много песника, па не жалим много што нисам знао да је и тета Гордана песник. Али нисам упознао никога ко је постао лик у песми. И зато ми буде жао што Горданине песме нисам тада познавао, јер бих онда бака Љубицу посматрао пажљивије и другим очима, и била би за мене још необичнија. Свакако је завредела да се у песмама нађе.
И сада, као одрастао човек, кроз кога су прошле многе песме, читајући Горданине песме могу боље да разумем зашто се у мене сваког лета увлачио немир. Тада смо били песникиња и дете, а сада знам да смо били и припадници истог племена – племена које на сред свог села светкује око великих ватри и обожава речи као идоле.
Алексинац.
(Горданина недеља, 2018)
др Иван Стаменковић
(алијас Иван Драјзл)