Времеплов

Алексиначки рудници некад…

Рудници угља Алексинац за привреду Алексинца након Другог светског рата, па све док нису затворени,  значили су много. То је посебно примећено кад их више није било. Баш некако у то време кренуо је привредно културолошки суноврат, односно животни суноврат завршен ратом а настављен и након рата.

Подсетих се тог изгубљеног времена када ми до руку допаде књига „ДЕСЕТ ГОДИНА радничког самоуправљања 1950-1960”. Издавач је предузеће Алексиначки рудници угља, а Редакцијски колегијум чинили су: инж. Бранко Капор, инж. Божидар Лекић, Миодраг Тасић и Радоје Стевановић. Публикацију уредио и опремио Брана Вучковић. Штампа и онај старински повез Графичко предузеће „Просвета”, Ниш 1960.

Након отварања тих старих избледелих али чудно добрих корица некада бордо боје, које одмах подсећају на прошлост, на првој страни прочитамо оно судбоносно „Срећно!”- поздрав рудара који је у себи носио сву симболику прошлости и будућности.

Након те прве стране отварамо страну с председником Јосипом Брозом Титом, тадашњим и доживотним председником. Маршал, понос и дика наших народа и народности, љубичица бела и свих осталих боја, човек коме смо се заклињали на вечну оданост. Испод слике  пише: „Инспиратор и организатор свих наших победа, први у борби и изградњи, покретач идеје о радничком самоуправљању, председник Републике маршал Тито”. На следећим странама (на свакој десној) следе фотографије – председник Савезне народне скупштине Петар Стамболић, председник Савеза синдиката Југославије Светозар Вукмановић Темпо и председник Народне скупштине НР Србије Јован Веселинов.

Поглавље  Социјалистички савез  почиње појашњењем ове организације –  „Социјалистички савез радног народа, најмасовнија политичка организација која обухвата и даје принципијелну орјентацију у раду друштвених, струковних, спортских, културно просветних и свих осталих масовних организација…” а наставља се набрајањем свега онога што је учињено у протеклих десет година.

Књига носталгије, изгубљеног времена бележи енормне успехе друштва које је постојало једва петнаестак година. Гледајући из ове перспективе с размаком од више од пола века и јесу то огромни успеси. Треба напоменути само да је Културно-уметничко друштво „Божанић-Станић“ у том периоду драмска секција извела 12 позоришних комада а да је фолклорна и ЏЕЗ СЕКЦИЈА с певачима наступила око 50 пута. Да смо само то надограђивали  у протеклих пола века, данас не бисмо имали проблема с културним вредностима. Култура се гради на традиционалним темељима а не ствара од почетка на рушевинама традиције. Тек тако можемо да задржимо вредности и да напредујемо.

У прилогу овом тексту објављујемо неколико копираних страна публикације. Уколико изазову интересовање биће их још.

Иван Матејевић, стручни сарадник ЦКУ

 

Advertisements