Дан по дан - алексиначки културни календар&интерпункција; Књига

ПРОЖИВЉЕНЕ ПЕСМЕ

ПРОЖИВЉЕНЕ ПЕСМЕ

 

Сећам се слике: Гордана Брајовић стоји у оквиру прозора. Тридесет осам јој је година и држи бебу у рукама. Та беба је, ево, дорасла да о Гордани може говорити на манифестацији посвећеној успомени на њу. А успомена имам. Говорио сам о многим песницима. Већину нисам упознао, осим преко њихових речи. И оно неколико које сам познавао упознао сам најпре као песнике, а тек онда као људе. Све су то били захтеви које је посао књижевног критичара стављао пред мене. Али Гордане се сећам од кад моје сећање постоји. И ја тада нисам знао да је она песникиња, јер у кући мојих родитеља она није била песник, већ само пријатељ. Ако са за пријатељство икако може искористити реч „само“. Тек када ми је било деветнаест и када сам почео да студирам, сазнао сам да је тета Гордана угледни песник за децу. То је било годину дана пре њене преурањене смрти, а тада већ није долазила до Алексинца редовно као раније и нисмо се више видели. Нити сам имао прилике да прозборим са Горданом песникињом, нити је она имала прилике да сазна да је беба коју је некад држала у наручју одабрала пут писане речи.

Тако сада имам само успомене, које могу да анализирам у ретроспективи. Њене стихове, као што рекох, нисам читао док је била жива и нисам могао да је питам о њима. Али сам сам трчао истим оним двориштем и истим шибљацима поред Моравице, по којима је она одрастала и које је касније уткала у своје песме. А двориште је било чаробно. Тако пространо, за разлику од скучених алексиначких плацева, у очима детета готово бескрајно. Чудно двориште и чудна кућа, али тада ми је то било очекивано – тета Гордана и чика Раде су били људи који су одлазили у далеки свет и враћали се да са завичајем поделе утиске. Још се негде по кући повлачи шал од кашмирске свиле који је поклонила мојој мајци и који је мирисао на даљину и мистерију. Толико су говорили о Индији, да сам ја – могло ми је тада бити пет година – на речи мојих родитеља да ћемо отићи да посетимо Брајовиће, детиње убеђено питао „Идемо у Индију?“ За мене су они били Индија, где год да су, па и у пространом дворишту у Суботинцу. И слике које су заостале по нашим породичним албумима приказују Индију из моје маште. На њима је Гордана у свиленим дугим хаљинама, са шеширом на глави, са огрлицама и ђинђувама уплетеним у косу. И на свим сликама има осмех, истовремено тајанствен и пун животне радости. Ја тада нисам знао да то у њој песме бораве и кроз њен осмех намигују.

Ево већ скоро тридесет година како нисам био у Горданиној кући. Стално одлажем, јер се бојим да ће двориште у стварности бити много мање него у мојим успоменама. Да ће кућа бити мање чудна, обична и свакодневна. И онда нећу моћи песме да читам са сећањем за очима, већ ће ми слике кварити оно ново, тек виђено и нимало чаробно. А нисам сигуран ни да бих умео да погодим пут, јер у мојим сећањима до њеног дворишта се стиже тако што мој отац вози кроз шумарке каквих нема другде. Тада сам, чини ми се, веровао да се до Горданине куће не стиже обичним путевима, већ да се мора јако маштати.

Кад сада читам песму Брест, ја се дрвета и сетим. У мом сећању то је највише дрво које је икада постојало. Осетим у тим стиховима као да је неки мој познаник почаствован речима.

Слично је и са песмом Кад сам била дете. И сада могу да замислим биљке и кишу на жици, и сва чудеса које дете измашта и која у његовој машти постану стварна.

Само једног ми буде жао. Мајка је један од важнијих мотива Горданине поезије. За већину читалаца то ће бити лик мајке, који се толико често јавља у делима многих песника и писаца. Али у Горданиним песмама ја видим лик бака Љубице. Сећам се милог лица и, за жену са села, неочекиване умешности са речима и људима. Упознао сам много песника, па не жалим много што нисам знао да је и тета Гордана песник. Али нисам упознао никога ко је постао лик у песми. И зато ми буде жао што Горданине песме нисам тада познавао, јер бих онда бака Љубицу посматрао пажљивије и другим очима, и била би за мене још необичнија. Свакако је завредела да се у песмама нађе.

И сада, као одрастао човек, кроз кога су прошле многе песме, читајући Горданине песме могу боље да разумем зашто се у мене сваког лета увлачио немир. Тада смо били песникиња и дете, а сада знам да смо били и припадници истог племена – племена које на сред свог села светкује око великих ватри и обожава речи као идоле.

 

Алексинац.

(Горданина недеља, 2018)

др Иван Стаменковић

(алијас Иван Драјзл)

Advertisements
Алексинац

Да ли си запамтио сирене? Ја јесам!

Да ли си запамтио сирене? Ја јесам!

Сада се спреми, јер ово заболеће. Деветнаести пут враћам сећање на једно пролеће. За оне што тада нису били рођени сада речи тражим да опишем тих 78 дана у подруму или гаражи; да опишем злочин због користи нечије, сузе дечије док Србија вапи Боже помози!

Да ли си запамтио сирене? Ја јесам!

Да ли те, када се сетиш, и даље хвата језа? Да ли си заборавио, брате, не знам! Али ја не могу и нећу да им опростим то зло и бол. Река суза је тада текла. Србија је имала једног пилота, птића Зорана Радосављевића, синоним за храброст и правог човека. Србија је имала Иљу Аризанова, пуковника Перић Слободана, пилота Животу Ђурића, хероја Павловић Миленка, право у славу отишао је са последњег лета. И још много војника је те 99. Србију бранило срцем хероја!

Да ли си запамтио сирене, ја јесам!

Да ли те, када се сетиш, и даље хвата језа? Не знам, брате, али ја нећу да им опростим то зло и бол! Не могу да им опростим смрт невиног детета за коју су измислили најружнију фразу ,,колатерална штета’’, нећу, и не могу да заборавим да је захваљујући њима, моја варош добила још једно, најтужније име – ,,Алексинац- српска Хирошима’’. Они су говорили и опет ће рећи да је Србин убица! Јесте, јер сила бога не моли, деветнаест гладних НАТО звери, а ми премали. Скривени иза облака ‚‚пакете“ са зверским порукама су нам слали. ‚‚Погледајте у небо пре него схватите да вам је то последњи пут“ писало је на плочицама које су НАТО авиони са бомбама бацали. Или ‚‚Трчите брже! Да ли још желите да будете Срби?“ поручивали су нам на остацима ракета као део истог пакета којим су и наш Алексинац убијали.

А колико је само свадби изгубило сватове! Колико возова и аутобуса никада није стигло на своје станице! Не, не могу и нећу да им опростим мостове и спратове, нити да заборавим причу која је наша, твоја, моја, њихова, прича осамнаесторо наших суграђана чије нам невине душе, сваког априла, доносе лептирова крила на ужегли восак и цвеће, јер за разлику од лептирова, они немају више своје расцветало, друго пролеће.

У једној песми  записано је:

Од памћења се можеш колико-толико склонити

али из ропства заборава немаш куд.

Отишла је змија – али очи што ме гледаху остадоше у трави. 

Да ли си запамтио сирене? Ја јесам! Заувек!

 

Алексинац,

5. априла 2018.                                                                                                     Слободанка Живковић

Мисао

Уметник је учитељ душе, као дрво трешње, Милица Цинцар Поповић

Уметник је учитељ душе, као дрво трешње

Омиљени празник Јапанаца је Фестивал трешњиног цвета. Јапанци у то време мењају своје уходане распореде, како би нашли време да се прошетају међу дрвећем трешње, да виде процес цветања.
Првог дана фестивала, млади цветови имају боју и мирис радости извирања новог живота. Латице су тако нежне, њихова краткотрајност је очигледна, али радост због рађања лепоте овде и сада је утолико већа..
Другог дана фестивала, јапанска срца су испуњена дивљењем, страхопоштовањем и усхићењем док цветови достижу врхунац своје лепоте и величанствености, блистајући тако да их цео свет види. Песма Свемира, о радости и лепоти постојања.
Трећег дана фестивала цветови трешње се ослобађају своје везаности за живот, и без опирања и противљења, падају правећи покривач на стазама који као да је од снега. Цветови одбацују своје латице, губе своју лепоту заувек. Ускоро ће нестати ружичаста белина тла и утопити се у тамну земљу. То је дан за тугу и бол а ипак, узрок туге доноси и радост, обећање живота. Цветови, на врхунцу лепоте, напуштајући живот најављују неумитност поновног цветања идуће године. И тако у круг, заувек, бесконачно: живот је тако леп и гаси се брзо, да би се родио нов, и нов, и нов…
Једина сталност је бесконачно понављање циклуса. Пореметити циклус, можда продужити период цветања, значило би уништити лепоту.
Лепота је у сталној измени рађања и умирања. Када тмину поља бескрајних могућности пресече сјајна искра намере о животу, настаје живот, да би се расуо натраг у поље бескрајних могућности, како би могао да настане нов живот… Бесконачно понављање уношења светла у таму; баш као и убацивања белог квадрата у црни круг. Живот у настанку, који ће тек добити свој облик, намену – бог зна коју – почиње да титра. Оштри углови белог забијени у меку облину црног стварају вибрацију. Симбол је жив, постаје учитељ. Али, његово тумачење би спустило вибрацију на ниво смрти. Тумачити га, значи отети његову животну снагу и нахранити њоме свој рационални его.
“Права уметност у свом врхунском изразу није тек производ емотивих или интелектуалних титанских залагања (и ако су та залагања неопходна да би се рад обавио). Сила која рађа ремек-дело не извире из талента већ га натапа; она није производ уметникових квалитета, ма како изузетни они били. Не, та сила користи уметникове квалитете, као мајсторски инструмент који може да одзвања вибрацијом универзалне душе, преносећи је тако кроз свет.”
Овим речима је Педро Виктор Родригез у Мадриду 2007. године отворио серију концерата и предавања посвећених Волфгангу Амадеусу Моцарту и изрекао суштину уметничког стварања која уметника чини сретним док ствара и несретним кад му се поставе сва она питања која од њега траже да своје стваралаштво рационализује. Уметник је посланик, гласоноша који пролазном, локалном, преноси своја виђења универзалног и вечног. Бог јебесконачни круг чији је центар свуда, а опсег нигде; уметник је онај, који зна, искуствено осећа, да је центар у њему. Који зна да ничег светијег и ничег величанственијег нема – не може бити – од улоге инструмента за силу из које живот постоји. Стварати, значи угасити се тако да и најмањи пламичак личног утихне, како би у уметника као у плодну материцу продрла СилаУниверзалне Душе. Тако настаје плод који је уметничко дело.
Није сврха уметничког дела да некога забави, или да му декорише животни простор. Уметничко дело је сведочанство суштине. Оно се не поима рациом – не само рациом – већ разговара с нашом душом. Уметник је онај, који омогућује да душа разговара са својим извором, из кога потиче и у који се враћа. Душа памти те разговоре, од њих учи и развија се.
И зато, ако ме ико пита шта значи то, бити уметник – а питали су ме, разни, и надам се да више неће а мислим да хоће – ја не знам други одговор осим: Уметник је учитељ душе, као дрво трешње.

Милица Цинцар Поповић

Алексинац

Алексинац у ексурзијама

Алексинац није безимени град на културној мапи Србије.

70815799

Културна заоставштина Алексинца, који се први пут помиње у Крушевачком дефтеру 1516. године, огромна је. Ако у Алексинац стижете са севера, путовање кроз прошлост можете започети посетом манастиру Светог Романа.

МАНАСТИР СВЕТОГ РОМАНА

featured10.jpg

Овај манастир је један од најстаријих у Србији, а први сачувани записани помен манастира налазимо у Хрисовуљи византијског цара Василија II из 1019. године. Манастир се у овој Хрисовуљи назива Свентеромон. Манастир је подигнут на месту где се подвизавао и упокојио преподобни Роман Синаит, који се по предању доселио овде по 888. године.

У манастиру је у средњем веку постојала болница за лечење душевних болесника, која је радила до краја Другог светског рата. У време Делиградске битке 1806. године, у манастир су доводили рањенике, о којима су бринули монаси, а у манастиру је од последица рањавања 14. априла 1807. године умро капетан Вучо Жикић. Игуман манастира Мелхиседек је у време борбе био са устаницима на Делиграду, где их је бодрио, исповедао и причешћивао.

За време српско-турског рата 1877. године са ђунишког виса у манастир је испаљена граната, која је погодила олтарску апсиду храма, али на чудесан начин није изазвала експлозију. Граната је испражњена и данас стоји на истом месту. У манастиру је био сахрањен и гроф Николај Рајевски, руски племић и добровољац, који је притекао у помоћ Србима. Погинуо је у Горњем Адровцу, где је његова породица касније подигла храм.

Више података овде

https://goo.gl/maps/TgmERVPUdu72

Црква Светих арханђела Михаила и Гаврила – Делиград

download

Црква Светих Арханђела Михаила и Гаврила у Делиграду подигнута је на делу Карађорђевог шанца 1933. године. Посвећена је изгинулим ратницима у биткама вођеним у Првом српском устанку. Црква је у основи правоугаоног облика са једном полукружном олтарском апсидом и отвореном припратом изнад улазних врата.

Осмоугаону куполу носе четири стуба чије импозантне димензије доминирају наосом. Костурница се налази са десне стране и у њој су положене кости изгинулих ратника. Испред старе школе у Делиграду налази се споменик Вожду Карађорђу.

Више података овде.

Алексиначка организација за туризам и спорт у циљу промоције овог локалитета позива вас да клинете на следећи линк и инсталирате игрицу Делиградска битка овде

РУСКА ЦРКВА – ЦРКВА СВ. ТРОЈИЦЕ У ГОРЊЕМ АДРОВЦУ

580612288970834523129658310056n-1377032446

Црква Св. Тројице налази се близу села Горњи Адровац на узвишењу званом Голо брдо. То је спомен црква саграђена на месту где је у српско – турском рату из 1876. године као добровољац погинуо руски пуковник Николај Николајевич Рајевски, по коме је Толстој обликовао лик Вронског у роману „Ана Карењина“.

Николај Трећи Рајевски, пуковник руске војске, долази из једне од најпознатијих породица у Русији деветнаестог века. Његов деда, Николај Први Рајевски забележен је у историји као херој Отаџбинског рата. Као генерал предводио је руске трупе против инвазије Наполеона 1812. године. Његов подвиг у Бородинској бици Лав Толстој је описао у роману „Рат и мир“. Бака Николаја Трећег, који је погинуо у Србији, унука је великог научника Ломоносова, човека по којем и данас Московски универзитет носи име. Николајев отац је био генерал-потпуковник руске армије и учествовао у борбама против Турака. Познат је и као оснивач града Новоросијск и као човек коме је Пушкин посветио поему „Кавкаски заробљеник“. Толстојев јунак из „Ане Карењине“, Николај Трећи Рајевски говорио је енглески, немачки, француски и српски језик, а био је дубоко заинтересован за историју словенских народа. Иако дипломац физичко-математичког факултета Универзитета у Москви, одлучује се за војни позив, као и његов деда и отац. У својим двадесетим, после службе у гардијском пуку, Николај добија чин пуковника и одлази у ратне операције у Ташкент у Узбекистан, где бива рањен. Десетак година после тога, Николај Рајевски се у лето 1876. прикључује руским добровољцима који одлазе у српско-турски рат. Распоред: Алексиначко ратиште, прва линија фронта.

Иако је рат почео у лето 1876, српско-турски сукоб се ишчекивао годинама. Кључне борбе на ратишту управо су биле на административној граници код Ивањице и Алексинца, која је делила аутономну Србију и Османско царство. Турци су били надмоћни у људству и оружју, али је морал код Срба био изузетно висок. У лето 1876. на Алексиначком фронту гине се на обе стране. Генерали верују да ће битка на овом фронту одлучити судбину Старе Србије. Турци 20. августа артиљеријском ватром сатима бомбардују српске положаје правећи увертиру за јуриш своје пешадије. Српски ровови, са горњоадровачке стране, обрушавају се од силине смртоносних граната и куршума. Док топовска грмљавина потреса земљу, јарак Горњег Адровца бива преоран гранатама, прекривен чаурама, сломљеним пушкама и телима мртвих бораца. Обе армије спремају се за одлучујући јуриш. Тог 20. августа 1876. после неколико сати гранатирања, армије су пошле у окршај. Ипак, Николај Рајевски овога пута није повео своје руске саборце на непријатељске шанчеве.

Погођен гелером током бомбардовања, Николај вечно остаје на зеленим брдима Горњег Адровца, на месту где данас стоји Црква Свете Тројице. Војници га сахрањују недалеко у цркви Свети Роман, отуда легенда кружи да је његово срце вечно остало у Србији. Посмртни остаци, ипак, бивају пренесени у Русију. Забележено је да се Србија, док је мајка Ана Михајлова преносила посмртне остатке погинулог сина, уз највеће војне почасти опраштала од овог хероја и породице која је поднела највише жртве за слободу братског народа. Церемонији је присуствовао и сам кнез Милан Обреновић.

Убрзо, 1877. године Рајевски оживљава у лику грофа Вронског у роману „Ана Карењина“. На зеленом брду, где је Рајевски погинуо, подигнута је црква Свете Тројице 1903. Народ је зове „Руска црква“, „Црква Рајевског“ или „Црква Вронског“. Као копију храма из Украјине у којој је крштен Николај Рајевски, цркву је подигла грофица Марија Рајевска, супруга његовог брата Михаила. Земљу на којој је црква изграђена, купила је од сељака српска краљица Наталија Обреновић. Уистину је руска и уистину јединствена, богато осликана мотивима из историје оба народа. Међу осталим и ликовима Александра Невског и светог Саве. Грофица Марија Рајевска даровала је и новац за изградњу школе. У дрвореду столетних липа у самом дворишту пред црквом подигнута је и школа.

Око Руске цркве народ и време испрели су мноштво мистичних прича а једна од њих је веровање да су саднице липе које красе црквено двориште, донесене из Русије. Породица Рајевски је за Горњи Адровац, у којем се верује да је остало срце њиховог сина, послала липе да га подсећају на родни крај, и симболизују живот који се много пута рађа из трагедије. Липе су посађене уз пут који води у Руску цркву. Сваког пролеће липе уцветају, а црква заблиста на пролећном сунцу.

Више података о цркви и пуковнику Рајевском овде.

ЕТНО КУЋА „ПАВЛИЋЕВИЋ”

У алексиначком селу Корман двадесетак жена различитих генерација решено да од заборава отргне традицију тог краја, оживело је Етно кућу „Павлићевић” где посетиоци могу видети покућство једног сеоског домаћинства из 19. века. Овде се кува, штрика, хекла, а стари занат жели да сачува од изумирања и једини Корманац који плете предмете од прућа.

Осим посете и разгледања, могуће је провести време у овом домаћинству и опробати се у  заборављеним вештинама – справљање хлеба и печење у црепуљи, вез, ткање, обичаји… А о срдачности домаћина већ традиционално причају сви посетиоци ове куће.

Туристичка организација Алексинца је Етно кућу „Павлићевић” уврстила у туристичку понуду овог краја.

ЗАВИЧАЈНИ МУЗЕЈ

muzej-Aleksinac

Богато се историјско наслеђе Алексинца и околине чува се у Завичајном музеју уз кога може ставити више значајних одредница, али се као општесрпско знамење издвајају – артефакти античког насеља Praesidium Pompei, Градска кућа из 19. века, часопис Караџић – први етнолошки часопис у Срба,  али и неговање сећања на Алексинчане који су задужили Србију – прота Стеван Димитријевић, Коста Стојановић, Тихомир Ђорђевић, Владимир Ђорђевић, Велимир Рајић…

У музеју снимани делови филма ,,Вода“ о пуковнику Рајевском.

Више података на сајту музеја овде

АЛЕКСИНАЧКИ КОРЗО

Одувек је главна улица у Алексинцу била место где су се људи окупљали и препричавали свакодневне битне и небитне догодовштине. Шетачи су били неки ведри, расположни људи, који су у лаганом темпу парадирали градским шеталиштем. Некада је главна улица привремено била затварана у току дана у поподневних часовима до раних вечерњих, а људи су се дружили, виђали и уживали у градским причама.

Данас је главна улица пешачка зона, која је и даље омиљено место младих. Незаобилазни ритуал свих који посете Алексинац је да прошетају алексиначким корзоом и пробају алексиначки сладолед, а после се придруже једном од ,,ривалских“ табора – Пљачкини или Пеливанови.

ГРАДСКИ ПАРК БРЂАНКА

download (2).jpg

Оаза природе и најлепши кутак Алексинца место је где се све градске шетње завршавају. Омиљено место младих.

Истовремено, ово је и место где се одржава час историје крај споменика руским добровољцима, али и учесницима Другог светског рата.

МАНАСТИР СВЕТОГ СТЕФАНА – ЛИПОВАЦ

Lipovacki_manastir.png

Североисточно од града Алексинца, на платоу код извора Светостефанске реке у селу Липовац налази се манастир светог Архиђакона и првомученика Стефана. Изнад данашњег манастира, на стени Лесковик, налазио се утврђени средњевековни Липовачки град. Овај град се помиње као тврђава Српске деспотовине, а заузео га је 1413. године Бајазитов син Муса.

Данашњи храм подигнут је највероватнје пре 1399. године, као придворна Црква локалног великаша, који је владао из Липовачког града. Недалеко од овог храма, крајем XIV века подвизавао се преподобни Герман Синаит. Као што је познато, у време кнеза Лазара, мноштво монаха са Свете Горе и из Свете Земље, под најездом ислама, дошло је у средњевековну Србију. Предање казује да се преподобни Герман Синаит настанио на овом месту 1399. године.

Манастир се помиње у турским дефтерима и скоро свим турским пописима, као манастир у коме бораве монаси.

Након Другог светског рата, скоро сва имовина манастира је национализована, а монашки живот у манастиру се угасио. Обновљен је 1974. године, када благословом епископа нишког др Јована Илића у манастир долази отац Дионисије Пантелић.

Манастир је 21. јуна 1982. године стављен под заштиту Државе под редним бројем СК 225, као Споменик културе од великог значаја.

БОВАНСКО ЈЕЗЕРО

download (3)

Када би Скити, Келти, Хуни, Авари, Римљани и Османлије побегли из историје и поново протутњали котлином реке Моравице, вероватно би остали неколико дана дуже и уживали на обалама језера недалеко од Сокобање. Можда би и римске легије и турски јаничари ратовали с мање жара на овом простору, да су могли да се окупају у том језеру, и бар на кратко забораве на освајачки поход. Али, Бованско језеро није постојало у њихово време и није га створила природа, већ људи. Они су скоро пре три деценије преградили Моравицу на половини њеног тока и тиме је настала акумулација Бован, названа по истоименом селу.

Бованско језеро се налази у централном делу источне Србије, при крају Сокобањске котлине, а окружују га прелепе планине – Озрен, Девица, Ртањ и Буковик. Од Сокобање је удаљено 12 километара, а од Јошаничке бање 20, тако да је практично омеђено и нашим познатим климатским одмаралиштима. Језеро је дугачко око седам километара и покрива скоро 500 хектара, а дубина варира од два до 80 метара. Горњи део је плићи и ту је мрестна зона за већи број рибљих врста, док низводно улази у теснац и дубина је знатно већа, нарочито код бране. Доњи део језера, после теснаца, нагло се шири и прави неколико великих и дубоких залива.

Бованско језеро има веома разноврстан рибљи фонд и због тога га просто опседају пецароши, поготово из околних места, али има их и из Зајечара, Књажевца, Крушевца, па чак из Лесковца и Београда, од кога је удаљено око 240 километара. Лови се сом, смуђ, шаран, амур, толстобик, клен, гргеч, лињак, сребрни караш, деверика, жутоока бодорка, манић и беовица, а о пецарошком умећу и срећи колају разне приче, нарочито на популарним местима, као што су Мрестилиште и Ливаде, или код такозваног Клизишта. Али, добра прича је саставни део овог спорта, без обзира шта се закачи на удицу…

Више овде

На крају наше приче о Алексинцу и Алексинчанима, а надамо се на почетку вашег путовања, без обзира са које стране долазите и одакле започињете времеплов алексиначким крајем, боравак можете продужити ноћењем у престижном хотелу ,,Босфор“ а све информације и најаву доласка можете обавити у ОТИС-у( лично или путем телефона –  018 804 025 или мејла otisaleksinac@gmail.com) где ћете за организоване групне посете добити бесплатну услугу професионалног водича.

LOGO

ДОБРО ДОШЛИ У АЛЕКСИНАЦ – град у срцу Балкана

или

  • град који се налази 30 км од три велика српска центра – Ниш, Крушевац, Сокобања од којих је Ниш универзитетски град;
  • град удаљен 30 км од 3 велике српске бање – Сокобање, Рибарске, Нишке;
  • град недалеко од српских старина – манастира Свети Стефан и Свети Роман, а на самом почетку (или крају) Мојсињске Свете Горе;
  • град од кога је потребно сат времена вожње од великих туристичких атракција Србије – Ђавоља варош, Власинско језеро, Копаоник, Стара и Сува планина;
  • град на једнакој удаљености од 3 највећа балканска града – Београд, Софија, Скопље…

Маја Радоман Цветићанин

Знаменити Алексинчани

Коста Стојановић

КОСТА СТОЈАНОВИЋ, светски човек модерног мишљења, високих стремљења великог образовања, припадао је слоју који није успео да постане ,,мејнстрим“.
Сматрао је да пре него што почнемо да померамо границе по региону, МОРАМО да померимо границе у нашим мозговима.
Рођен у Алексинцу 2. октобра 1867. год. Умро у Београду 3. јануара 1921. год.
Био научник из области математике, физике, механике, социологије и економије, али и претеча кибернетике. Математику је завршио на Филозофском факултету Велике школе у Београду као најбољи студент генерације. Студирао јје са Миком Петровићем Аласом са којим је касније написао расправу ,,Представнички изборни систем“.
Радио као професор математике у Нишкој гимназији (са Стеваном Сремцем, Светоликом Ранковићем, Тихомиром Ђорђевићем).
Касније, у Паризу похађао часове математике, астрономије, механике и физике код чувених научника Поенкареа, Пикара и Апела.
Једно време био професор у елитној Другој београдској гимназији (данас Филолошка гимназија).
Започео докторске студије у Лајпцигу које је после три месеца напустио због материјалних проблема, што га је психолошки веома исцрпљивало.
Године 1900. постаје народни посланик за Нишки округ као члан Пашићеве Радикалне странке и трајно се опредељује за политику и државотворне послове. Кад је напустио место на катедри за физичку математику, на његово место дошао је Милутин Миланковић из Беча. Коста је касније на посмртном говору у име Београдског универзитета рекао о свом колеги:
„Дошао је да као свештеник науке да у овом храму проповеда велике истине које се дотле нису чуле. Математичка физика се бави мртвом природом, али је њега интересоваао цео свет, њега је интересовао живот. Зато је катедра била уска за његов рад. Стојановића је занимао друштвени живот – та жива машина са милионима точкова,коју је звао друштво, и на којој је применио ,,Законе термодинамике.“
Димитрије Боаров, биограф К.Стојановића, рекао је за њега да је „човек који се срећом бавио српском економијом“.
Током Првог светског рата, са владом је отишао на Крф, потом у Рим, да би следеће године у Ници организовао Клуб народних посланика чији је постао председник, а секретар био Бранислав Нушић.
Том приликом је и дошао у отворени сукоб са Николом Пашићем, због чега је и прешао у Демократску странку.
Од тог времена, може се рећи, започиње на неки начин и његова преокупација пословима који демистификују државни апарат и корупционашке афере које су постале доминантне у српском политичком животу. То време, на неки начин постаје грађа за његово потоње дело ,,Слом и васкрс Србије“ које је објављено 100 година касније и у коме је Пашић постао главни јунак књиге, као велики опортуниста, егоиста и властољубив човек.
Коста Стојановић је Србију тог доба видео као погодно тле за све распрострањену корупцију, а свака истрага о томе била је опструирана или је није ни било. Србијом су, како је говорио, владали атентаори на Александра Обреновића, Пашић и неколико богатих београдских породица. Наступило је доба митологизовања Николе Пашића, војске, а слом и пораз замењен су сликом измаштаног Кајмакчаланског тријумфа.
Пашића је описивао као примитивног и некултурног човека, смушеног и конфузног.
Сматрао је да је патриотизам постао маска за ,,најгрубље спекулације и најодвратније насиље“, да је успостављена средина у којој доминирају безначјни људи, а да је Пашић, прошверцовани медиокритет на месту великог човека, који је донео несагледиве последице за Србију.
Било је то време, како је говорио, када почиње да се успоставља политика и мишљење да нас сви варају, и сви су нам криви и да је увек одговоран неко други а не он, тј. Пашић.
Био је први српски политичар који је јавно рекао да је масон. Уз помоћ тих веза успео је да отвори 66 трговачких агенција у Европи, Азији и Африци. На Версајској мировној конференцији, успео је да издејствује одлуку да Немачка наредних 59 година Београду исплаћује ратне репарације (око 3,6 милијарди рајхс марака).
Живећи у суморно и бременито време Балканских ратова, Великог рата, а видевши сав немар тадашњег естаблишмента, посебно се залагао за очување школске омладине и интелектуалне елите, и предлагао да се у сврху ратовања ангажују активни официри и ратни профитери из Швајцарске.
Био је велики противник мистификација, јер је и сам био недемагог, одговоран, радан, поштен, иновативан, отворен према свету и људима.
Бавио се превођењем класичних текстова са латинског, писао песме. Рукописи ових радова налазе се у Музеју града Београда.
Током боравка у Француској, проучавао је њихову економску литературу и сачинио један од првих прорачуна народног богатства Србије до 1914, који је припремао за мировне преговоре после рата.
Као велики присталица монархије, по формирању Краљевине СХС, био је министар пољопривреде у влади Љубомира Давидовића, чијој је Демократској странци пришао после разлаза са Пашићевим радикалима.
Био је један од покретача за оснивање Пољопривредног факултета у Београду.
Пред саму смрт, радио је са министром Милорадом Драшковићем на припреми предлога Закона о ревизији имовине ратних профитера, као и у владиној комисији за одређивање размере корупције током ратних година.
Изненада је под сумњивим и нерасветљеним околностима оболео и врло брзо умро у 54-ој години. Оставио је иза себе жену и три сина.
Породица је сматрала да је ликвидиран баш због тог извештаја о корупцији који је требало да буде дат на увид јавности.
Имајући у виду како су се у Србији третирали политички неистомишљеници и борци за истину и правду,с правом су опстале спекулације о смрти овог изизетног човека.
Уз све овде побројане његове одлике, а има их далеко више за које и не знамо, можемо с пуним правом рећи да је био пример како треба да изгледа једна личност на високој друштвеној и државној функцији и један патриота. У правом и пуном смислу те често рабљене значајне речи.

Приредила Марина Биорац,

стручни сарадник Центра за културу и уметност Алексинац